PAVLE RISTIĆ

Ta članek je posvečen izjemnemu bobnarju Pavletu Ristiću, ki je bil v službi ritma pri številnih pomembnih slovenskih zasedbah.

Pavle Ristić (december 1950–oktober 2006) je bil bobnar pri mnogih slovenskih skupinah. S svojim načinom bobnanja je pustil ogromno sled v slovenski popularni glasbi. Prav vsi Pavletovi glasbeni sopotniki, na katere sem se obrnil, so pri njem poleg glasbenih veščin izpostavili tudi njegovo človeško plat. Pavle je imel kot glasbeni poznavalec in zbiratelj plošč izostren okus, cenil je skupino Free ter Paula Rogersa. Bil je predan glasbi, poslušal jo je noč in dan. »Takrat smo veliko poslušali 'črno' glasbo,«je povedal eden od njegovih najboljših kolegov, kitarist Zoran Crnkovič.

V času študija, ki ga je opustil in se kot samouk posvetil zgolj glasbi, je bila v Ljubljani glasbena scena prepletena. »Takrat smo v skupnih prostorih na Alešovčevi ulici v Šiški vadili Bumerang, Srce in Mladi levi. Med nami ni bilo fovšije in rivalstva, celo pomagali smo si, če je imel kdo kakšen problem. Spoštovali smo smeri glasbe, ki smo jih gojili. Imeli smo zdrav odnos, saj nam je bila vodilo zgolj glasba,«je pojasnil Janez Bončina – Benč.

Pavle je na glasbeno pot stopil s skupino Sinovi, ki je delovala na prelomu iz šestdesetih v sedemdeseta leta. »Prvič sem ga slišal, ko je igral s Sinovi v veliki dvorani Hale Tivoli. Takoj se mi je zdel poseben. Posebnost tistih časov je, da je bilo ozvočenje močno 200 vatov, inštrumenti niso bili ozvočeni, mogoče vokal in noga od bobna, pa še so ljudje noreli, da je preglasno. Hecno je, ko danes pomisliš, kakšna so bila ta ozvočenja, toda takrat je bilo to vrh glave dovolj. Bilo je smešno, če zdaj pogledam, takrat pa je bilo zelo resno. Sinovi so gojili svojo pot, preigravali so klasike takratne progresive na svoj način, kot je, denimo, kultni komad In-A-Gadda-Da-Vidaskupine Iron Butterfly,« je dejal Benč.

Po razpadu Sinov se je Pavle pridružil skupini Jutro. Kot zanimivost omenimo, da sta takrat v Jugoslaviji sočasno delovali dve skupini z imenom Jutro: ljubljansko je vodil Zoran Crnkovič, sarajevsko pa Goran Bregović. Eden od razlogov za to, da je Bregović svojo nato preimenoval v Bijelo dugme, je bil, da ljudje ne bi mešali slovenske in bosanskohercegovske skupine.

Člani tria Jutro so od skupine Sinovi po njenem razpadu kupili del glasbene opreme. »Prvi špil, ki smo ga imeli, je bila turneja po Jadranu leta 1971; igrali smo skupaj z Belimi vranami, oni so bili vokalni kvartet, trio Jutro pa je bil spremljevalni orkester. Igrali smo šest ur vsak dan v dvajsetih različnih krajih v Dalmaciji, vse do Črne gore,«se je spominjal Crnkovič. »Bili so nenavadni, ker so bili trije in so igrali pretežno blues ter rock klasike – na svoj način,«je dejal Benč.

Ko so leta 1972 razpadli The Generals, sta iz njih pognali dve novi zasedbi, Time in Srce. Prvotno Srce so sestavljali Janez Bončina, Čarli Novak, Pavle Ristić in kitarist Zoran Crnkovič. Kot je povedal Benč, sprva niso vedeli, ali naj bi se imenovali Jutro ali Srce. Crnkoviča, ki je nato revitaliziral Jutro, je na kitari zamenjal Marjan Malikovič, skupini pa se je pridružil še Braco Doblekarna tolkalih in kasneje na orglah znamke Hammond Franci Čelhar. Kot je povedal Čarli Novak, so izmenoma vadili pri njem doma v Polju ter pri Benču na Prešernovi. Vadili so zgolj enkrat na teden, občasno dvakrat. »Bili smo mladeniči, starši so nas podpirali, če ne, ne bi bilo nič. Srce je bila nekomercialna glasba in se od tega ni dalo živeti. Nihče ni imel redne službe,«je pojasnil Čarli. Toda kljub temu je skupina dosegla velik uspeh. Leta 1972 se je prvič udeležila festivala Slovenska popevka, kjer je nastopila s skladbo Kakor cvet je tvoj obraz. Naslednje leto se je ponovno udeležila Popevke ter izvedla skladbo Spomin. Zanjo je glasbo napisal Janez Bončina, v alternaciji pa je skladbo izvedel Tony Craig. Ravno ko sva se z Benčem pogovarjala o Pavletovi glasbeni zapuščini, so se v enem od ljubljanskih lokalov iz zvočnikov kakor nalašč prikradli prvi takti skladbe Spomin. »Evo, to je Pavle!«je bil navdušen Benč.
 

Skladba Spomin je bila uvrščena na kompilacijski album festivala Slovenska popevka '73, ki je izšel pri založbi ZKP RTV Ljubljana. Istega leta se je skupina udeležila jugoslovanskega glasbenega festivala BOOM, ki je aprila potekal v Hali Tivoli, ter na njem izvedla skladbo Gvendolina. Živa izvedba skladbe je izšla na kompilacijskem albumu Boom Pop Fest '73 pri založbi Jugoton.

»Smisel skupine je bil 'črn' ritem, večglasno petje, slovenska melodika in jeffbeckovska kitara, Pavle je bil tukaj nepogrešljiv, on in Braco sta bila steber obrambe, če se izrazim v fuzbalskem žargonu. Zgodba od Srce je bila kratka, glede na posnetke, toda smo pustili močan pečat, saj smo v Jugoslaviji nekaj pomenili. Gvendolina je bila kultna pesem, ki jo je pela natrpana Skenderija. Bosanci so peli v slovenščini, to se pravi, da jezik ni ovira,« je pojasnil Benč.
 

Skupina Srce je pritegnila pozornost javnosti in kritike doma in na tujem. Na festivalu Slovenske popevke je fante slišal znani glasbeni producent Nat Kipner ter jih povabil v London, kjer so posneli še angleško verzijo pesmi Gvendolina, kdo je bil?. Pripravljati so začeli pesmi za album. Nato sta morala Pavle in Čarli Novak na služenje vojaškega roka v Ajdovščino, s čimer se je ta zgodba končala. »Dve leti smo igrali, potem sem šel v vojsko v Ajdovščino. Tudi Pavle je prišel nekaj mesecev za menoj. Vse armijske oblasti so imele svoje vojaške ansamble, iz vsake generacije so angažirali glasbenike, da so igrali v ansamblih. Naš se je imenoval SMB, po rjavkasto olivni barvi, v katero je bila odeta vojska JLA,« je dejal Novak. Poleg Pavleta in Čarlija je v vojaški glasbeni skupini kot vokalist nastopal tudi Zlatko Pejaković, ki je takrat sodeloval v Korni grupi.

Ko se je Pavle vrnil s služenja vojaškega roka, skupine Srce ni bilo več, saj so nekateri njeni člani že sodelovali v jugoslovanski all stars zasedbi September, ki je postala skupina svetovnega formata. Kot je povedal Benč, je bila pesem Majko zemljo Tihomirja Popa Asanovića, ki je izšla leta 1974, pravzaprav najprej mišljena za Srce. Glasba, ki so jo igrali v skupini Srce, je bila zametek tistega, kar so nato počeli v skupini September, saj sta Pop Asanović in Benč pesmi napisala v časih, ko sta z The Generals nastopala v Švici. Nekatere pesmi iz okvira skupine September so bile vsekakor mišljene že za Srce. Srce in September sta povezani zgodbi.

 Pavle se je vrnil v Jutro, ki je bilo znano po rotaciji glasbenikov, ter sodeloval pri snemanju singla Prema suncu, ki je izšel leta 1976 in na katerem je skladba Mala nočna glasba, ki jo je skupina izvedla na prvem BOOM festivalu. »Tisto je bila nesrečna zgodba tega štikla. Hoteli smo preveč komplicirati in je izgubil prvotni namen. Pavle je sodeloval tudi pri snemanju plošče Dobro jutro. Spomnim se, da je prišlo do nekih nesporazumov in je bobne igral tudi Agim Brizani. Na albumu, ki smo ga snemali celo leto, sta sodelovala dva bobnarja in trije basisti. Dobivali smo samo odpadne termine v Studiu 14, se pravi, če je kdo odpovedal, smo mi vskočili. Bili so res zelo slabi pogoji,« je pojasnil Crnkovič. Ovitek za album, ki spada med klasike yu rock ovitkov, saj odraža duh časa, je prispeval ilustrator Kostja Gatnik.

 Pavle je s Crnkovičem sodeloval tudi v skupni Deja Vu, ki je delovala na začetku devetdesetih let. V njej sta bila še Nino Mureškič na tolkalih in bas kitarist Jani Hace. »To je bil ljubiteljski bend, ki ni imel možnosti, da bi prosperiral, saj smo hodili službe, zlasti jaz, ki sem na radiu delal kot tonski mojster. Vzelo mi je petke, sobote in nedelje, tako da je bil bend vezan le na klubske špile. Zato sta šla Pavle in Hace k Magnificu,« je dejal Crnkovič.

 »Poznal sem ga le s fotk glasbenih revij tipa Jukebox in Stop. Bil je del slovenske in jugoslovanske rock scene, generacije, ki je 15 do 20 let starejša od mene. Ko sem posnel svojo prvo ploščo Od srca do srca, na kateri so bili komadi Bacci pa Zeleni Jure …, sem iskal bobnarja; pripeljal ga je Jani Hace, ki je takrat špilal z mano. Na odru se je videlo, da je starejši od nas. Predstavljal sem ga, kot da je moj fotr, včasih, kot da je moj stric. Že pred tem sem si pustil brke po vzoru na sedemdeseta, toda jaz sem imitiral porno glumce, oni pa so bili res taki, s temi mustaši. Pavle je bil Šiškar, z Vodnikove doma, tudi to je nekaj pomenilo. Mislim, da smo z njim pridobili na glasbenem izrazu. Skupaj sva delala tri sezone, od leta 1994 do 1997. Bili smo mladi in ambiciozni, on pa je začel malo popuščati v svojih obveznostih, tako da je prišlo do zamenjave. Zamenjal ga je Sergej Ranđelović. Mislim, da je takrat tudi končal kariero. Sva se pa še videvala, vse do njegove smrti. Ne stalno, ampak redno, občasno,« je dejal Magnifico. Prav Ranđelović, ki je odraščal v Ajdovščini, je kot sedemletnik na odru doma JLA opazoval že omenjeni orkester SMB, ki je v tistem času spadal med cvetober jugoslovanske popularne glasbe.

Beat mašina 

Prav vsi sogovorniki so Pavletovo glasbeno ustvarjanje ocenili z odlično oceno. Pavle je bil rojen za bobnarja. »Bil je specifičen, ni bil pa širok v smislu, da bi igral swing. Za pop rock je bil perfekten, ker je imel prirojen timing in ritmični posluh je imel idealen. Je eden redkih, s katerimi sem z lahkoto igral. Če se basist in bobnar razumeta, ansambel kar poleti. Imel je natančen hi-hat, njegova noga je bila specifična,« je Čarli Novak opisal njegove veščine. »Bil je pravi beatmaš, kot se danes temu reče, groovaš. Zelo dobro sta se dopolnjevala z Bracem Doblekarjem, ki je igral tolkala. Bil je rocker, toda imel je občutek za soul. Pavle je bil izvrsten bobnar, bil je predhodnik samplov, ker je bil tako eksakten. Postavil je standard! Če nisi igral tako kot Pavle, je bilo brez veze. Pogrešam take bobnarje, kot je bil on; saj danes jih je tudi veliko, toda on je imel stil. Kadarkoli sem slišal nekaj taktov, sem že vedel, da je to Pavle. Našel je svojo zgodbo, ki jo je čutil. Lepo smo se ujeli, zato so tudi nastale take skladbe. Nekatere izvajam še danes; drugače zvenijo, a ne zato, ker je original, ampak ker je bilo tako zamišljeno,« je dejal Benč, ki februarja v Cvetličarni pripravlja koncert ob 70-letnem jubileju.

Pavle je gojil svojstven stil bobnanja, podoben bobnanju ameriškega tolkalca Buddyja Milesa. »Pavle je bil kot mašina, z njim je bilo prijetno igrati, ker si se lahko zaradi čvrstega ritma nanj naslonil. Ni bil filozof, ni bilo frfotanja, okraskov, bil je v službi ritma, užitek mu je bil ritem. Njegov boben je zvenel moderno. Zelo je bil zadovoljen, če je lahko ta ritem bendu dal, dal ga je pa bolje kot kdorkoli drug v Sloveniji, saj je bil najbolj točen bobnar,« je pojasnil Crnkovič.

Magnifico ene od Pavletovih posebnosti igranja bobnov dolgo ni opazil. »Njegova svirka je bila specifična, malce beatlovska. Imel je eno zanimivost. Ko smo prvič vadili skupaj, je z desno špilal na fuz, z levo tolkel na verbel, ampak stalno je bil vmes neki dodatni zvok, kot da nekdo tuli. Imel je take brke, pa tega nisem opazil. Potem pa sem postal pozoren in opazil, da se je pogovarjal z bobni. Kadar je užgal na verbel, je odprl usta in spustil zvok, in kadar je špilal na činele, na rajtne, je spuščal zvoke skozi nos. Ko je šel na prehodne, je že pel skupaj z njimi. Stalno ga je bilo slišat,«je Magnifico opisal Pavletovo dodano vrednost.

Dobrica Ristić

Pavle je bil priljubljen in spoštovan v glasbeni industriji ter tudi širše. Čarli Novak se ga spominja kot zelo prijaznega in prijetnega, ki je rad pomagal, a je bil zelo zadržan. »Bil je bobnar, ki so si ga vsi želeli, velikokrat je vskočil na snemanje. Čeprav tega ni rad počel, saj je bil človek, ki je pripadal svojemu plemenu in se je težko odločal za kar koli drugega. To so bili še tisti časi … Čeprav je bil brezkompromisen, je znal tudi prisluhniti. Recimo, skladbi Gvendolina in Zlata obalasta narejeni brez bobnov. Sprva sem mislil, da bodo zaradi tega problemi, saj bi marsikateri bobnar znorel, ker njegovega inštrumenta ni v skladbi. Toda Pavle je razumel zahtevnost kompozicije, razumel je, kako mora skladba zveneti, nič mu ni bilo težko igrati, da je le bilo vse v tem konceptu. Zato so ga ljudje tudi imeli zelo radi, nekateri so imeli sicer kakšno pripombo, toda zato, ker so bili frfotavi in površni. Lahko rečem, da je bil Pavle najbolj pošten od vseh glasbenikov, kar jih poznam, bil je načelen, stal je za besedo, ki jo je dal. Bil bi odličen sodnik, njegova glavna poanta je bila resnica in dejstva. Bil je oslomba, ko so prišli težki trenutki. Vsi smo ga imeli radi in ga zelo spoštovali. Bil je človek, na katerega si se lahko zanesel v dobrem in v slabem. Če bi bili vsi taki, bi bilo krasno. Rad se je družil, toda vse v mejah normale. Zanimalo ga je marsikaj, rad je tudi potoval. Ni čudno, da sta se s Čarlijem štekala kot glasbenika. Oba sta na tleh in v realnem stanju. Bila sta čvrsta, tako v življenju kakor na odru,« se je spominjal Benč.
  

Magnifico je v glasbenem smislu pri njem cenil enostavnost in ležernost v igranju. »Bil je bolj izkušen od nas. Bil je užitkar pri izvajanju. To, kar je igral, je bilo na videz enostavno, toda tako lepo je zvenelo. Od njega sem se naučil, da edino takrat, ko uživaš v muziki, ta dobro zveni. Da nisi stalno na meji svojih sposobnosti, da se ne mučiš stalno, ampak se spustiš 'level' nižje in te muzika sama vozi. Strašno sladko smo se zafrkavali skupaj, kar je pomembno za bend, saj se takrat ustvari dober vibe in se potem dobro špila,« je dejal Magnifico, ki je v zaključni fazi priprav na veliki božični koncert v Stožicah. »Oboževal sem ga, odličen je bil, fenomenalen, doživel sem ga, kot se temu v Srbiji reče, kot dobrico – dobrega človeka,« je povedal Magnifico.

Pavle Ristić danes

Pavle je umrl leta 2006. Kot je povedal Benč, je bil to takrat velik šok, saj je bil eden prvih te generacije, ki so odšli. »Bilo je hudo, ker je bil prvi vrstnik, ki se je poslovil. Bil je premlad,« je dejal Benč.

Žal Pavle danes ni tako prisoten v zavesti mlajše generacije glasbenikov, kar priča tudi internet, kjer o njem skorajda ne najdemo podatkov. »Ko sem bil otrok, sem ga gledal, sicer nisem vedel, da je to Pavle Ristić. Cenil sem ga, ko je igral pri skupini Deja Vu. Potem sem ga zamenjal pri Magnificu. Žal pa današnja generacija misli, da pred njo ni bilo ničesar, in nima odnosa do naše glasbene preteklosti. Starejši, kot denimo Jani Hace, ga še vedno radi omenjajo, lahko pa rečem, da se z niti enim mlajšim slovenskim bobnarjem nisem menil o Ristiću. Danes nikogar ne zanima bobnar, ki snema hite, ki dobro spremlja pevca. Danes bobnarje zanimajo, kot jim mi pravimo, 'pirotehničarji', ki prakticirajo čim več tehnik, toda vemo, da potem ni ravno veliko od glasbe. Če je bobnar kralj živali v bendu, prav dosti glasbe ne bo! Pavle je imel star način igranja, spadal je v šolo, v kateri so Ringo, Jim Gordon … Danes pa bi bili vsi radi Dennis Chambers, vsi bi radi komplicirali. Čarli Novak mi je dejal, da Pavleta uvršča med pet najboljših bobnarjev, in kot vemo, je Čarli igral z mnogimi odličnimi bobnarji. Žal takih ni več, ker je vse instant in na hitro narejeno. Pri mladini pogrešam zanimanje za našo glasbo, ki je bila zelo dobra. Pavle je bil del te zgodbe,« je zaključil bobnar in glasbeni raziskovalec Sergej Ranđelović – Runjoe.

by Dušan Mijanović

ČE JE BOBNAR MAMA, JE BASIST ATA

Baskitariste bi lahko primerjali z golmani, s to v nogometu najmanj priljubljeno vlogo, ki se je na igriščih po svetu mladež najbolj izogiba. Večina bi seveda raje dajala, ne pa prejemala gole. Po podobni logiki bolj kot igranje basa fascinira vloga pevca ali kitarista. In nemalo svetovno znanih basistov je za inštrument poprijelo zato, ker tega ni hotel nihče drug.

Pa vendar, kot bi dejal Anže Langus, slovenski basistični zvezdnik, ki je pri svojih 27 letih v zadnjih petnajstih letih igral v bržkone vseh pomembnejših slovenskih bendih, sicer pa redno igra v postavi Magnifica: "Če bendu odvzameš kitaro, bo folk še vedno poplesaval, če mu odvzameš bas, jim bo pa nekaj čudno."

Bas je pač osnova. Nizek zvok v temelju glasbe, ki ga marsikdo prepozna šele, ko se na kakem odprtem prizorišču izpred odra odmakne na obronek opravit malo potrebo, ko se od daleč glasba predrugači in začne zaznavati predvsem nizke frekvence basa. Vendar pa je Langus mlada generacija, ki vloge basa ne podcenjuje več tako, kot so do tega inštrumenta znali biti krivični pred časom. Na primer v letih, ko je bil eden redkih verodostojnih baskitaristov v tej deželi Djuro Penzeš, sicer najbolj znan kot basist Belih vran oziroma radijskega orkestra RTVS.

Rodil se je leta 1940, odraščal v Apatinu, kjer je sprva igral harmoniko in bil kot mladec prepoznan tudi kot najboljši mladi inštrumentalist Vojvodine. Na prigovarjanje slovenskih sotovarišev iz JLA je po odsluženem vojaškem roku prišel v Slovenijo. Tudi z baskitaro se je prvič srečal v JLA.

"Zanimali so me različni inštrumenti, v vojaškem klubu pa sem jih imel na voljo vse. In ko sem v roke prijel bas, mi je takoj postal všeč. Ker nekam pelje," pravi legendarni basist, ki se je z basom preživljal malodane petdeset let, z njim pa igral vse, od narodnozabavne glasbe, šlagerjev, popa, rocka, jazza, šansonov do vlog v simfoničnem orkestru. Kot izobraženi glasbenik je znal brati note, zaradi česar je bil prilagodljiv in hiter.

"Rad imam vso glasbo, čeprav sem bil sam bolj izvajalec. Igral sem, kar so mi drugi napisali. Imel sem spremljevalni ansambel, s katerim smo spremljali pevce od Makedonije do Slovenije. Še pred tem smo igrali na številnih plesih. Takrat pač ni bilo medijev in nosilcev zvoka. Med tednom smo na radiu Luksemburg poslušali nove komade, v soboto smo jih že igrali. Plesi so trajali po pet ur, zato sem bil že pred vstopom v Bele vrane izkušen v malodane vseh tedanjih zvrsteh, od polke do Beatlesov."

Zadnjo baskitaro je kupil pred 30 leti in jo še vedno ima, čeprav ne vadi več redno. Gre za fender jazz bass z belim vratom. "Na basu gojim debelejši, mogočnejši zvok. Nimam rad ozkega plehnatega zvoka, zdi se mi, da nima teže. Okroglo in globoko pa je tudi nevarno, da se začne valiti oziroma postane nerazločno. Tak zvok je treba znati igrati, da se toni ločijo in da ton res porine zadevo. Moraš biti pošten in ne sme ti biti vseeno, kaj igraš," govori o sebi ta prijetni skorajšnji sedemdesetletnik, ki je bil že pri Belih vranah neke vrste starosta.

"Bele vrane sta si izmislila Bor Gostiša in Dejvi Hruševar. Iskali so instrumentaliste. Ker smo Korusi, moj tedanji bend, ravno odigrali zadnjo sezono na Rabu, bobnar je šel namreč k vojakom, sem prestopil k njim. Bil sem relativno izkušen, saj sem bil skoraj deset let starejši od drugih."

Penzeš se je proslavil kot izrazito zanesljiv in neekshibicionističen glasbenik. Njegov smisel za podlaganje pravih tonov na pravih mestih v pravem trajanju cenijo tudi bistveno mlajše generacije. Gre namreč za človeka, ki je v ozadju pospremil nešteto pevcev ter odigral nešteto festivalov. "Vedno sem igral tako, da so bile moje linije lepo povezane. Da se je lepo štrikalo. Ekshibicionizem ni prišel v poštev, ker sem bil ves čas izvajalec v službi drugih. No, problem starega glasbenika je, da čez nekaj časa ugotoviš, da fantov, s katerimi si nekoč sodeloval, ni več in da si ostal sam. Še vedno se sicer odzovem, če me kdo pokliče. Ne vadim več. Kar sem naredil, sem naredil, in mislim, da imam svoje ime lepo zapisano," pravi pomirjen z opravljenim in dodaja: "Djuro nikoli ni vprašal, za koliko igra, in vedno je nekaj dobil. Ne moreš tako. Kaj naj s tem, če je moja cena tisoč evrov, sem pa stalno doma? Treba je igrati, če igraš, zmagaš."

Če je Penzeš starosta, potem je Čarli Novak prelomnica. Kot letnik 1949 je bil najprej kitarist Svetnikov, prvega slovenskega rock benda iz sredine šestdesetih, nakar je na prigovarjanje prijatelja presedlal na bas. Z njim se preživlja od leta 1968, ko je šel igrat v Švico. Tudi on je bil sprva fan Beatlesov, kasneje v sedemdesetih pa se je, kot se za basista spodobi, navdušil nad soulom in funkom. Konkretno nad Francisom "Roccom" Prestio, basistom funk zasedbe Tower of Power. Novak je bil eden prvih jugoslovanskih basistov, ki so obvladali tehniko slapanja. Gre za funky način igranja, pri katerem basist vibriranja strun ne povzroča zgolj z ubiranjem, temveč vključuje tudi udarce, kar povzroča značilen funky zvok. Kot govori ena od legend o nastanku tega stila igranja, naj bi si slapanje izmislil ameriški jazz basist Steve Brown, ko je moral ob neki priložnosti igrati brez bobnarja in je zato uporabil bas kot neke vrste tolkalo.

"Slapanja sem se naučil sam. Težko je bilo kaj videti. Takrat ni bilo videov, torej bolj ob poslušanju in nekaj malega po notah," pripoveduje ta bržkone izhodiščni slovenski basist. Kot pravi, je imel največ dela v letih od 1976 do 1985, ko je bil malodane hišni oziroma studijski basist založbe Jugoton. To je pomenilo, da se je vsak začetek tedna odpeljal za nekaj dni v Zagreb in v tamkajšnjem studiu odigral podlage za plošče raznih estradnikov v razponu od Tereze Kesovije do Zdravka Čolića: "Čolićevo ploščo Ako pridješ bliže si bom zapomnil po tem, da sem si z denarjem, ki sem ga z igranjem na njej zaslužil, zgradil hišo in kupil chevroleta," pravi. Avto z velikim širokim prtljažnikom. Pač po meri kovčka za bas.

Od osemdesetih let igra na musicmana, medtem ko je prej uporabljal fender jazz bass oziroma domačo melodijo, ki je sponzorirala njegov prvi bend. "Imam specifičen zvok, ki je malo trši, ne tako zaokrožen, vendar pa se da danes vsak zvok tako in tako naknadno prilagoditi stilu glasbe. Imel sem specifike, ne da bi to hotel. Imel sem sound, ki se mi je dopadel, bil je posrečen. Bas je neka baza, ozadje, in sam sem morda postal znan po tem, da so vsi nekaj skakali, jaz sem bil pa v teh gužvah vedno pri miru. Mislim, da je za vsak poklic potreben človek primernega tipa. Tako kot ne more biti vsak vojak ali zdravnik, tudi glasbenik ne more biti vsak, in seveda ne more biti vsak glasbenik basist. Karakter je pomemben.

Trenutno v Sloveniji vidim tri baskitariste, ki so mi posebej všeč. Eden je Aleš Avbelj, basist Big Banda, ki je zelo univerzalen, potem Jani Hace, ki ne pretirava s številom odigranih tonov, je precizen in ima tudi zelo dober zvok, tretji pa je Anže Langus, ki je moderen basist, vendar pa vseeno igra okusno. Splošno pravilo je: manj je več. Odigrati nekaj minimalističnega, kar pa hkrati ni ceneno, je najtežje," pravi Novak. No, ena od bas linij, ki jih je posnel in mu je posebej pri srcu, pa je vendarle bas v komadu Superstar benda Time.

Kot se za potomca basista spodobi, Anže Langus ni postal basist po spletu okoliščin, temveč strogo namerno. Njegov oče Srečko Langus je namreč prav tako basist in prve linije, ki se jih je naučil, so bile iz komadov očetovega benda Karavele. "Na očetovih linijah sem dejansko začel. To je bilo nekje med popom in diskom. Vzporedno sem se kuril na Djurota in Čarlija Novaka. On je samosvoj. Spominja me na angleške studijske modele iz sedemdesetih. Ima poseben tip igranja. Igra s trzalico. Ima svoj ton in igra totalno drugače od vseh nas. Zna razgibati bas linijo, se lepo vmešati v harmonijo," pravi.

Tudi Langus poudarja, da je ne glede na inštrument zvok vendarle v roki. "In najdebelejši bas v Sloveniji ima po mojem kar gospod Jani Hace. Pa Cveto Polak od Šank Rockov. Seveda me je kasneje, pri šestnajstih, 'kupil' Flea iz Red Hot Chili Peppers, ki ga zdaj ponovno odkrivam. Njegova linija v komadu Funky Monks je mojstrovina. Navdušujejo me tudi ženske basistke, na primer Meshell Ndegeocello. Med muzikanti vloga basa seveda ni podcenjena, medtem ko običajen poslušalec v resnici ne ve, kaj je bas. Še svojo ženo kdaj pohecam, če sliši, kaj tip sploh igra, saj večina ljudi, ki niso glasbeniki, v komadu sploh ne sliši basa oziroma ga celo zamenjuje za kitaro. Po drugi strani sam vedno zavoham basista oziroma to, da gre za tipa, ki ve, kaj je njegova funkcija. Če je bobnar mama, je basist ata." In Langus pravi, da je sam najboljši, če za bobni sedi Jure Rozman, medtem ko med slovenskimi basisti najbolj ceni Janija Haceta.

Jani Hace, letnik 1964, je najprej začel brenkati kitaro. Baskitaro je vzel v roke konec sedemdesetih, ko nihče izmed njegovih tedanjih sodrugov ni hotel poprijeti zanjo. Zato si je šel nekega dne v Supemarket kupit tajfuna (takrat dostopno ceneno baskitaro). Od takrat basira z veseljem. Sploh ko se je na punkie & reggae večerih v Študentu naposlušal debelih bas linij, kar mu je odprlo oči. Njegova prva ljubezen ostajajo Beatlesi. Na sceni se je pojavil v začetku osemdesetih kot basist funky novovalovske zasedbe Marcus 5, katerih generacijski sodrugi so bili na primer Gastrbajtrs oziroma kasnejši Demolition Group, kjer je takisto funky pristop prakticiral njegov generacijski bas kolega Nikola Sekulović. In medtem ko Hace danes basira tudi pri Siddharti, Sekulović za bas linije skrbi pri skupini Dan D. V vsakem primeru sta to fanta, ki sta na novovalovsko sceno prinesla tudi slapanje. No, pri Otrocih socializma, bržkone najbolj plesni novovalovski slovenski zasedbi, je s prav tako funky linijami izdatno stregel tudi kako generacijo starejši Dare Hočevar, človek, ki je predtem basiral pri Horizontih (z V. Kreslinom), pa kasneje pri Laibachu, Sokolih itd. O Hočevarju, ki kot eden redkih starih rokerjev ni vihal nosu nad punkom in novim valom, ampak je svoje znanje združil s svežino novovalovskih idej, med drugim kroži tudi legenda, da ga je ob nekem koncertu Laibachov v ZDA v svoj bend snubil sam Eric Burdon.

"Prvi, ki je pri nas znal vse to, je bil Čarli Novak. On je znal igrati vse. Bil je jukebox basist za vso Jugo. Hodil sem ga gledat v bivšega Valentina." Hace pravi, da se igranja niti ni učil tako, da bi vadil znane linije, temveč je igral zadeve, ki si jih je sam izmišljal. "Veliko sem naredil z drilom in posluhom, potem pa sem se sredi tridesetih vpisal na konzervatorij v Celovec, kjer sem naredil nekaj letnikov, sem se pa tudi teoretsko bolj izobrazil, tako da zdaj za silo berem tudi note."

Že v času zasedbe Marcus 5 je gostoval pri drugih bendih, na primer pri Videosexih in Borghesiji, alter pop bendih, s katerimi je okusil odre po Jugoslaviji. Po prihodu iz JLA ni vedel, kam s sabo, zato je sprejel ponudbo za igranje komercialne glasbe po Evropi. Štiri leta je igral domala vsak dan ter preigral širok razpon žanrov in glasb. Leta 1990 se je zgodba z "gastarbajterstvom" končala, šefi benda so razpustili zasedbo, pa tudi sam se je prenajedel tovrstnega službovanja, čeprav je bil zaradi angažmajev v turističnih središčih poleti veliko na morju, pozimi pa veliko smučal. Ponovno je zanj nastopilo stanje vakuuma, v katerem se je poskusil tudi v gostinstvu (in dojel, da za to nima talenta).

Prvi ga je nazaj na domačo sceno zvabil Janez Bončina Benč, nato se je pojavil Magnifico s prvo samostojno ploščo in Hace je postal stalni član njegove zasedbe. Na tem mestu velja povedati, da je Magnifico redek primer domačega pop izvajalca, ki mu je jasno, da je zgolj v skupno korist, če glasbenike, ki igrajo v njegovem bendu, afirmira oziroma poudarja njihov delež.

"V začetku devetdesetih ni bilo ravno rožnato. Akademsko izobraženi glasbeniki se že znajdejo s kakimi stalnimi posli, medtem ko sem bil jaz odvisen od tega, da imam bend in da kaj posnamem. Z Magnificom sva se ujela, pri njem sem ostal do konca devetdesetih, in zagotovo je bila to prelomnica."

Steklo mu je tudi obče, saj so se mu spet začeli odpirati stranski projekti, od silnih alternativ do snemalnih sessionov s Pop Designi, začel je igrati z Big Bandom RTVS in še marsikaj drugega. "Ne bi rekel, da smo basisti še vedno podcenjeni pri publiki. Splošno znanje o glasbi se je precej razširilo. Začeli so se pojavljati heroji iz sence, kot na primer James Jamerson, ki je posnel večino Motown hitov, človek, ki je sedel v studiu in igral podlage. Eden tistih podcenjenih umetnikov, katerega umetniška veličina je bila bržkone prepoznana šele, ko je umrl."

Problem prepoznavnosti basistov je pač v tem, da je marsikateri ton, ki ga pritisnejo, utemeljen oziroma koristen, ni pa prepoznaven. "Gre za vprašanje, kaj je karakteren, kaj pa session basist. Flea iz Red Hot Chili Peppers je karakteren basist, ki bo vedno, v katerikoli zasedbi bo igral, prepoznaven, medtem ko je nasprotni primer Čarli Novak ali Nathan East na svetovni sceni, ki bo, ko bo imel priložnost, seveda pokazal, da zna še kaj več, sicer pa se potuhne nekam pod pevca in bend oziroma funkcionira znotraj muzike. Sam sem z leti začel to igro dojemati podobno igralcu, ki mora menjati vloge. Ločim Siddharto in Elevators kot moja redna benda, znotraj obeh pa skušam graditi stil, ki paše v glasbo, vendar pa tudi stil, ki je prepoznaven. Ko grem na druge projekte, se poskušam prilagoditi situaciji."

Pa vendar, z dolžnim spoštovanjem do Siddharte, prvakov slovenskega rocka, ni težko ugotoviti, da so linije, ki jih Hace vendarle najraje gode, to, kar basira pri Elevatorsih, v katerih je mogoče prepoznati izpeljavo tistega, kar je nekoč najavil z zasedbo Marcus 5. Na vprašanje, kaj je zanj izvrstna bas linija, Hace odgovori: What's going on Marvina Gaya. Kot pravi, so Elevatorsi neke vrste družinski bend muzikantov, ki se pod domače okrilje zatekajo ob drugih obveznostih. Vseeno zadnje čase tako v Siddharti kot pri Elevatorsih uporablja isti inštrument (ima zbirko osmih basov).

Po dvajsetih letih se je vrnil na fender precision bass: "Nič novega, ampak zdaj uživam v tem, da se da z istim inštrumentom narediti vse vrste zvokov. Za Elevatorse zvok manj distorziram in poskušam dobiti več srednje definicije, da se bolj slišijo detaljčki, medtem ko grem pri Siddharti bolj na zamolkel distorziran zvok, s katerim bolj 'vozim', kot bi se reklo." Takšni so torej basisti. Fotri bendov.

ČARLI NA KUBI

Kuba leta 1978 skozi oči Mladininega fotografa

Razstava fotografij Toneta Stojka, ki je leta 1978 kot fotograf tednika Mladina spremljal 11. svetovni festival mladih in študentov na Kubi 

Karneval, Santiago de Cuba, julij - avgust 1978

V Muzeju novejše zgodovine Slovenije bo danes, 5. decembra ob 18.00 pogovor s fotografom Tonetom Stojkom ob odprtju njegove razstave z naslovom Porumenele fotografije: Kuba 1978. Razstava predstavlja del bogatega opusa dolgoletnega fotografa revije Mladina, ki je nastal poleti leta 1978 na 11. svetovnem festivalu mladih in študentov na Kubi. Na ogled bo več kot 30 večinoma črno-belih fotografij, ki obiskovalca popeljejo tako v vrvež kubanskih ulic kot v intimo zgradb ob njih; med nastopajoče slovenske in jugoslovanske umetnike na festivalu, ki je na enem mestu združil mlade različnih narodnosti in političnih sistemov, in za govorniški oder dolgoletnega kubanskega voditelja.

Tone Stojko je kot fotograf tednika Mladina uradno spremljal 11. svetovni festival mladih in študentov na Kubi, ki je potekal od 28. julija do 5. avgusta 1978. Nastale so izjemne fotografije, ki jim je dodal izrazito avtorski pogled na največji karibski otok slabih dvajset let po vzponu Fidela Castra na oblast.

Festival mladih in študentov v Havani na Kubi, na katerega se je Tone Stojko poleti leta 1978 odpravil z delegacijo jugoslovanskih novinarjev, je mednarodna prireditev, ki se v nerednih časovnih intervalih odvija že od leta 1947. Devetnajst festivalov, od prvega v Pragi na Češkoslovaškem (1947) do zadnjega v ruskem Sočiju oktobra letos, so večinoma gostile države nekdanjega vzhodnega bloka. V okviru skoraj 200 članske jugoslovanske delegacije so poleti 1978 na Kubo prispeli tudi kulturniki, od glasbenikov do plesalcev različnih zvrsti.

Festival mladih in študentov v Havani na Kubi, na katerega se je Tone Stojko poleti leta 1978 odpravil z delegacijo jugoslovanskih novinarjev, je mednarodna prireditev, ki se v nerednih časovnih intervalih odvija že od leta 1947.

Med njimi je bila tudi glasbena skupina September, ki je Kubance navdušila z rock ritmi, njeni člani Janez Bončin Benč, Marjan Malikovič, Tihomir Asanović Pop, Čarli Novak in Braco Doblekar pa so na ulicah kubanske prestolnice povzročili pravo evforijo. Občudovanja so bile deležne tudi plesalke Skupine za izrazni ples Zavoda za glasbeno in baletno izobraževanje pod vodstvom Žive Kraigher. Poleg fotografij izredno dobrih sprejetih nastopov slovenskega dela jugoslovanske kulturne delegacije, del katere so bili tudi sarajevski Indexi, folkloristi skupine Orce Nikolov iz Skopja, ženski pevski zbor Collegium musicum iz Beograda, je Stojko dokumentiral tudi živahnost in praznino havanskih ulic, karnevalsko dogajanje v Havani in v Santiagu de Cuba, portretiral pa je tudi takratnega slovenskega študenta na Kubi in kasneje vsestranskega kulturnega delavca Jadrana Sterleta.

Mojster fotografije Tone Stojko je bil tedniku Mladina kot fotograf in urednik zvest dobrih 25 let. Vloga Mladininega fotografa mu je v začetnem obdobju, po letu 1971, prinašala pokrivanje paradnih dogodkov socialistične Jugoslavije, njenih najpomembnejših in znanih obrazov pa tudi vsakdana njenih državljanov.

V stampedu dogodkov zlasti druge polovice osemdesetih let preteklega stoletja se je Stojko s svojim fotoaparatom skoraj preroško gibal po osrednjih lokacijah dogajanj. Naj bo to Unionska dvorana in ustanovitev prve zveze – Slovenske kmečke zveze, center Ljubljane in v tajnosti posneta aretacija Janeza Janše ali skoraj dnevno dokumentiranje junijskega in julijskega vrenja v slovenski prestolnici po aretacijah četverice in množičnim odzivom slovenske javnosti nanje.

Domače se je počutil tako v prostorih slovenske skupščine kot ob koncertnih odrih legendarnih slovenskih in jugoslovanskih glasbenikov, bil spremljevalec porajanja demokratičnih procesov, ki so privedli do aprilskih volitev in majskega konstituiranja demokratično izvoljene skupščine in posledično imenovane vlade.

Domače se je počutil tako v prostorih slovenske skupščine kot ob koncertnih odrih legendarnih slovenskih in jugoslovanskih glasbenikov, bil spremljevalec porajanja demokratičnih procesov, ki so privedli do aprilskih volitev in majskega konstituiranja demokratično izvoljene skupščine in posledično imenovane vlade. Stojko je kronološko beležil korake v nastajanju nove države, bil je prisoten pri aktu njene osamosvojitve, razglasitvi in posledični obrambi. Gibal se je po kriznih točkah 10- dnevne vojne v Sloveniji, od Vrtojbe do Gornje Radgone – rezultat tega je skoraj 2000 posnetkov, ki jih danes med drugimi hranijo v Muzeju novejše zgodovine Slovenije.

Že začeto zgodbo je zaokrožil z dokumentiranjem sprejetja slovenske ustave, mednarodnim priznanjem Slovenije in prvimi obiski tujih državnikov. Objektivu njegovega fotoaparata ni ušel niti padec prve demokratično izvoljene vlade ter nastanek nove – prve Drnovškove vlade. V začetku devetdesetih se je posvetil gledališki fotografiji, ob koncu tisočletja pa je njegova strast postalo podvodno snemanje. Novo stoletje je zaznamovano s Stojkovimi vrhunskimi portreti Prešernovih nagrajencev. Demonstracije/protesti mu še vedno krojijo ritem življenja, vestno jih beleži še dandanes.

GORAN KOVAČEVIĆ ILI PRIĆA O SUPER-GRUPI KOJA NIJE USPJELA

Na današnji dan prije 35 godina rock pjevač Goran Kovačević počeo je snimanje prvog solo albuma sa reprezentativnom ekipom najvećih rock instrumentalista tog vremena, što je povod za kratku priču o njegovoj neobičnoj muzičkoj sudbini.
Goran Kovačević, rođeni Mostarac i nekadašnji pjevač sarajevskih grupa Čisti zrak i Teška industrija (u kojoj je naslijedio Vajtu), u 1970-ima i početkom ’80-ih bio je uvijek pri vrhu, a nikada slavan koliko je zavrijedio.
Nakon što se 1978. Teška industrija ugasila, Kovačević se pridružio Lazi Ristovskom i Ipetu Ivandiću, te su snimili zanimljiv sympho-progressiv album “Stižemo“. Spomenimo samo da je te godine napisao i nekoliko tekstova za album ”Bijeli bagremi” popularne sarajevske grupe Cod, među kojima se, kao najveći hit, izdvaja pjesma ”Denny”.
Prije planirane velike promocije LP-ja ”Stižemo” dogodio prvi veliki narkomanski skandal u ex-Yu rocku, kada su zbog posjedovanja hašiša na zatvorske kazne osuđeni Ipe Ivandić, kao prvookrivljeni, Goran kao glavni sukrivac, te Ranko Boban i Zlatko Hold. Tako je mogući uspjeh albuma i njegovih kreatora u začetku prekinut.
Četiri godine kasnije, 4. 7. 1982., u ljubljanskom studiju Akademik pjevač okuplja vrhunsku instrumentalističku ekipu i počinju snimati njegov prvi samostalni album pod nazivom “Prvak svijeta“.

U ekipi su klavijaturisti Lazar Ristovski i Nikola Koki Dimuševski (ex Leb i sol), gitarista Zvonimir Igić Igy, bubnjar Goran Ipe Ivandić, basista Karel Čarli Novak (ex Time) i Jože Braco Doblekar (ex Jugoslovenska Pop Selekcija i September), koji je svirao saksofon i udaraljke te radio koprodukciju zajedno sa Kovačevićem. Muziku za četiri pjesme komponirao je Narcis Vučina, tri Goran Kovačević, dvije Sanin Karić (ex Vatreni poljubac) i jednu Enes Bajramović (ex Cod), dok je većinu stihova napisao čuveni Duško Trifunović, a za jednu pjesmu i znameniti književnik Abdulah Sidran.
Ukratko, Kovačević je uz sebe imao jednu od najvećih super-grupa tadašnjeg rocka.
Snimanje albuma su završili 5. 9. i u jesen ga je izdao sarajevski Diskoton (uzgred, sa sjajnim dizajnom omota za LP, autora Gorana Panića).
No, odlično odsvirani i otpjevani avangardni i jazzy rock nije mogao ostvariti veći komercijalni rezultat bez hitova koje su mogle proizvesti samo radio stanice. A njihova pozornost u rocku bila je tada usmjerena na Azru, Idole, Film, EKV i ostale friške zvijezde novog vala.
Sa Kovačevićevog albuma tek donekle izdvojile su se “Rock and Roll”, “Za jednu noć preživjeti vijek” i “Nije ije je e”. Dvije godine kasnije pjevač je snimio još jedan solo album “Pepeljuga u jeansu” (PGP RTB, 1984.), na kojem su ponovo njegovi glavni suradnici bili Laza Ristovski i Ipe Ivandić, ali komercijalni rezultat je bio jednak.
Na sceni ga više nije bilo. U muzičkom svijetu posve zaboravljen, umro je u Sarajevu, 9. 3. 2014., u svojoj 58. godini, što većina medija čak nije zabilježila.

ČARLI IN SEPTEMBER

Rock spektakl u Sarajevu: Drugi način, September i Teška industrija - budućnost YU rocka? (1976)

Svijetla točka: "September"

Makar je najnoviji spektakl u "Skenderiji" bio oglašen kao "promocija" prvog albuma "Teške industrije", ljubljanski su glazbenici iz "Septembra" imali isto toliko, ako ne i više razloga za slavlje. Njihova se prva LP-ploča, "Zadnja avantura", pojavila, naime, tek nekoliko dana prije koncerta u Sarajevu, i on je označio prvu javnu izvedbu skladbi s albuma-prvenca jugoslavenske "super-grupe".

Tihomira Asanovića, Peru Ugrina, Ratka Divjaka, Branu Doblekara i Čarlija Novaka, čiji je glas Janez Bončina, poznajemo kao najistaknutije u mladoj generaciji domaćih džez i rock instrumentalista. 

Prema tome, smisao njihovog zajedničkog rada treba prije svega potražiti u instrumentalnoj koncepciji i solističkom umijeću. Gledano s toga aspekta, album "Zadnja avantura" svakako je uspjeh i možda najviši domet jugoslavenske rock-glazbe u glazbenom izrazu.

"Zadnja avantura" čini album "Majko zemljo", koji su snimili manje-više isti glazbenici pod nazivom "Jugoslavenska džez-rock selekcija", drugorazrednim ostvarenjem.

Ambicioznost "Septembra" u usporedbi sa "Selekcijom" ističe se još i više prilikom javnih nastupa: dok se '"Selekcija" predstavlja ekstremno ili džezističkim tipom "jam-sessiona" na jednostavne teme ("Berlin I") ili pak samo pjesmama, "September" pronalazi kompleksniji odnos između instrumentalnih doprinosa i Bončininog pjevanja.

S Ugrinovom violinom, kao najefektnijim solističkim glasom, i dinamičnom ritam-sekcijom, "Septembar" izaziva usporedbe s "Mahavishnu Orchestra", Billyjem Cobhamom ili "Return To Forever", makar bi se moglo reći da je najsličniji zvuku "produhovljenih" "Santaninih" albuma poput "Welcome".

Ali, asocijacije na ishodište glazbe "Septembra" ne upućuju na pomisao o svjesnom kopiranju; to je prije uklapanje u vrlo utjecajan svjetski "rock-džez" stil, kojemu su članovi "Septembra" prirodno skloni, nego izričita ovisnost o pojedinim njegovim modelima.

Hendikepirana uobičajenim okolnostima tehničke naravi, glazba "Septembra" na pozornici (zasad) još ne može ostvariti jednako dobar dojam kao snimka s albuma.

Jedan od zadataka "Septembra" bit će, svakako, i da studijsku preciznost ako već ne ponovi, a ono makar zamijeni scenskom spontanošću i dinamikom.

Naposljetku, ne bismo baš mogli reći da se glazba "Allstarsa" uklapa u najtipičnije ukuse domaćih rock-poklonika. Sve su to izazovi za budućnost "Septembra" koji, iako na početku karijere, nije imao problema da se istakne kao najbolji trenutak sarajevskog koncerta. (Sramota što se, po uzoru na "Drugi način", i "September" nije odlučio nastupiti s pola snage!)

KORNELIJE KOVAČ

Kornelije Bata Kovač rođen je samo nekoliko minuta uoči Nove 1942. godine u Nišu gde je živeo sve do 1946. godine, kada se sa roditeljima preselio u Suboticu, rodni grad njegovog oca. Njegov deda Kornel Kovač bio je muzičar, radio je i kao dirigent u Subotičkoj operi, otac Josip je svirao u Subotičkoj filharmoniji i sa orkestrom Univerzal otkrivao jazz, a bavio se i komponovanjem. Okružen instrumentima, Kornelije i njegov brat Mihajlo (svojevremeno je bio član grupe Delfini, kasnije se posvetio TV novinarstvu a od 2001. godine je bio ambasador Jugoslavije u Austriji), vrlo rano su se zainteresovali za muziku, pohađali su nižu muzičku školu, odsek klavir.

Prvu pesmu “Pusti trotoari” Kornelije je komponovao 1956. godine. Sledeće godine je sa novom pesmom konkurisao na festivalu Beogradsko proleće. Pošto mu je kompozicija bila odbijena, otac Josip je predložio jednom kulturno-umetničkom društvu u Subotici da osnuje festival na kome bi mladi kompozitori i pevači dobili prvu šansu. Tako je pokrenut festival Omladina u Subotici i prvi put je održan 6. decembra 1961. godine, a poslednji, trideseti, krajem maja 1990. godine. Prvi javni nastup Kornelije je imao u subotičkoj gimnaziji, na tada popularnim čajankama. Jedno vreme je svirao sa lokalnim sastavima i osnovao je diksilend bend. Po završetku gimnazije konkurisao je na beogradskoj Muzičkoj akademiji, ali je bio odbijen. Pokušao je ponovo 1961. godine i upisao se u Sarajevu na odsek teorije i klavira. Diplomirao je 1964. godine. Na Omladinskom festivalu u Subotici je tih godina tri puta zaredom osvajao nagradu stručnog žirija. Odmah po dolasku u Sarajevo, postao je član jazz trija BKB (skraćenica za bas, klavir, bubanj) u kome su pored njega bili basista Dušan Stoparić i bubnjar Zahid Džihan. Svirali su standarde na igrankama, ali i Kornelijeve kompozicije. Godine 1963. nastupali su na Bledskom jazz festivalu sa Kornelijevom pesmom “Moj valcer” i temom “Prozor” jazz harmonikaša Davora Lorkovića. Prvi veliki hit u karijeri bila mu je pesma “Četiri mladića idu s Trebevića” koju je otpevao Vedo Hamšić. U to vreme je za potrebe Radio Sarajeva snimao matrice i radio aranžmane za mlade pevače, predvodeći svoj orkestar. U Indexe je prešao 1966. godine i s njima je godinu dana kasnije svirao na turneji u SSSR. Grupa je na koncertima pratila Anicu Zubović, Lidiju Kodrič, Bobu Stefanovića, Žarka Dančua i Krstu Petrovića, a svirali su i svoj program. Za Indexe je napisao pesme “Boj na Mišaru” i “Ako jednom budeš sama”. Njegove pesme na festivalima su izvodili Žarko Dančuo, Zdenka Vučković, Drago Diklić i drugi. Radeći sa Indexima stekao je ime kao kompozitor i instrumentalista, ali je po odsluženju vojnog roka odlučio da se preseli u Beograd i da pokuša nešto svoje. Septembra 1968. godine oformio je Korni grupu koju je predvodio sve do kraja 1974. godine, kada se odlučio za samostalnu karijeru.

Prvih godina posle Korni grupe njegove kompozicije su snimali Olivera Katarina, Bisera Veletanlić, Neda Ukraden, Miki Jevremović, Miša Marković i drugi. Kornelije je na albumima Zdravka Čolića pisao muziku i radio kao producent i aranžer. Komponovao je i neke od najvećih hitova Lepe Brene kao i muziku za njen film “Hajde da se volimo”. Krajem 1977. godine planirao je osnivanje supergrupe K2, koju je trebalo da čine: Josip Boček, Dado Topić, Sloba Marković, Čarli Novak i Ratko Divjak. Do realizacije tog projekta nikad nije došlo, najviše zbog Topićeve neodlučnosti.

U periodu od 1975. do 1979. godine njegove pesme su pobeđivale na svim domaćim festivalima: Zdravko Čolić sa “Zvao sam je Emili” (Šlager sezone) i “April u Beogradu” (Beogradsko proleće), “Ona spava” (Hit parada), Zlatko Pejaković “Ove noći jedna žena” i druge. Prvu solo ploču “Između svetlosti i tame” snimio je 1977. godine u Zagrebu i Beogradu. Na snimanju su učestvovali klavijaturisti Sloba Marković i Sanja Ilić, bubnjari Lazar Tošić i Ratko Divjak, basista Čarli Novak i gitarista Josip Boček. Pored Kornelija, pevali su Nada Žgur, Zvezdana Šterle i Oto Pestner. Ploča je podeljena na dve celine, tako da svetlost predstavlja svakidašnjicu i stvarnost a tama podsvest i imaginaciju. Kritika je materijal ocenila kao hladan i previše akademski, iako je ploča ponudila muzičke eksperimente, neuobičajene za to doba. Po izlasku ploče otišao je u London gde je ostao do 1981. godine. Radio je kao studijski muzičar, a sa Jenny Daren bandom svirao je turneju po južnoj Engleskoj i Severnoj Irskoj. Nastupali su i na festivalu u Redingu. Sa engleskim muzičarima oformio je grupu K2 i 1980. godine snimio album “Why”. Tokom boravka u Engleskoj za magazin “Džuboks” radio je intervjue sa Rikom Vejkmenom (Rick Wakeman) i Rodom Ardžentom (Rod Argent). Po povratku u Beograd nastavio je rad na Čolićevim albumima i bavio se produkcijom. Godine 1982. objavio je album “Iz drugog filma” na kome je izbor tema pravljenih za filmove: “Mr Montenegro”, “Kvar”, “Lude godine”, “Nije nego”, “Sezona mira u Parizu” i drugih. Uključio se u rad na Bajaginoj debi ploči “Pozitivna geografija” kao producent, a kao član Instruktora svirao je klavijature na prvih desetak koncerata. Producirao je albume Riblje čorbe, Bulevara, Poslednje igre leptira, Kerbera, Vicka Milatovića i drugih. Instrumentalni album “Sampled Moonlight” objavio je 1986. godine. Pored njega, na ploči su svirali gitaristi Vlatko Stefanovski, Josip Boček, Srđan Miodragović, basisti Nenad Stefanović Japanac, Čarli Novak, saksofonista Mića Marković i trubač Stjepko Gut. Posle te ploče je otišao u Španiju u kojoj je ostao šest godina. Radio je produkciju i aranžmane tiražnim pevačima, a snimio je svoje pesme i CD “Balkan” od koga je zarada otišla za pomoć deci u Bosni.

Tokom duge karijere je radio muziku za preko pedeset filmova među kojima su: “Bez”, “Ram za sliku moje drage”, “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, “Pucanj”, “Janez”, “Buđenje iz mrtvih”. Za filmsku muziku na festivalu u Puli dobio je Zlatnu arenu 1972. i 1980. godine (za filmove “Kvar” i “Život, snovi i smrt Filipa Filipovića”). Uradio je mjuzikl “Majstori s mora”. Nagradu Dan mladosti dobio je 1971. godine, Spomen plaketu grada Beograda za doprinos kulturi 1972. godine. Godine 1985. bio je jedan od osnivača privatne izdavačke kuće Komuna. Od 1989. godine često je boravio u Španiji gde je radio kao producent, aranžer, studijski muzičar, a bio je član grupe Caco Fenante Orchestra de Salsa. Deo materijala sa španskog diska “Balkan” objavljen je kod nas na kaseti “Kornell Kovach”. Petnaest njegovih kompozicija snimljeno je u Španiji, a najnoviju verziju “Ti si mi u krvi” otpevao je duet Rios De Gloria. Krajem 1996. godine na disku “Moja generacija” objavio je pesme koje je sa različitim saradnicima radio za svoju TV emisiju “Zvučna viljuška”. Tu su obrade pesama “Moja generacija” (peva Filip Žmaher), “Sonata” (Zoran Šandorov), “Oj, dodole” (Del Arno Band), “Jagode i maline” (Van Gogh), “Harmony” (Slađana Milošević) i druge. Komponovao je i producirao CD “Probudi” (PGP RTS 1997.) Bisere Veletanlić. Početkom 1998. godine pokrenuo je udruženje InstruMental Forces koje čine autori instrumentalne muzike. Inicirao je objavljivanje diska “Okean” (City Records 1998.) na kome su snimci brojnih domaćih instrumentalnih tema. CD “Dvojni identitet” je snimio u kućnim uslovima 1999. godine, tokom bombardovanja Jugoslavije. U nostalgičnim instrumentalima ponudio je mešavinu slovenskog, srpskog i mađarskog folklora. Na disku su gostovali brojni domaći muzičari, a nazivi pojedinih pesama su “Veliko plavo”, “Mr. Černomirdin” i “Volga, Volga”. Avgusta 2000. godine kao pevač je debitovao na festivalu MUF u Zrenjaninu. Otpevao je svoju pesmu “Jesi l’ svoju sreću našla” i osvojio drugo mesto. Na disku “Ti si mi u krvi-ljubavne balade” je izbor njegovih balada koje su otpevali Bisera Veletanlić, Zdravko Čolić i drugi. Napisao je autobiografsku knjigu “Tamne dirke” (Prometej 2003.) i knjigu pripovedaka “Falko i druge priče” (K.K. Music 2007.).
Njegove pesme su obradili brojni strani pevači: Dalida, Antonio Cortes Chiquetete, Nadia Urbankova, Ben Thomas, Feliz, Petros i drugi.

JANEZ BONČINA BENČ (September), jedna od najmarkantnijih figura YU rock scene

Ja sam samo jedan tragač. Sledim svoje srce i osećaje. Ali, mogu ti reći; nikada nisam osećao toliko snage kao sada. Toliko nepoznatog i toliko izazova još me više tera na rad. Međutim, treba još nešto da kažem: više ne bih mogao da počnem od početka. "September" je moja poslednja avantura. Jer ovo je ono što ja želim. Tu su i pravi ljudi za jedan ozbiljan rad. Ova grupa - to su sve moje ambicije u muzici

Janez Bončina poznatiji kao Benč, 28-godišnji kompozitor, gitarista i pevač "Septembera" - najubedljivijeg domaćeg muzičkog ansambla, jedna je od najmarkantnijih figura jugoslovenske rok scene. 

Kao od brega odvaljen, Benč svoju impozantnu pojavu tako elegantno a ujedno i žestoko raspoređuje po prostoru bine da i običnog gledaoca ta lakoća i osećaj za ritam koji izbijaju iz svakog njegovog pokreta prosto ushićuju.

Ono što još više impresionira svakako je podatak da se u prvoj domaćoj rok grdosiji krije neobično univerzalna ličnost. Bio je svojevremeno half omladinske fudbalske reprezentacije. Danas je novinar, dizajner, karikaturista, glumac i pesnik na privremenom radnom mestu "udarnog čoveka" grupe "September".

Zanimljivo je još nešto.

Deset godina je roker jugoslovenske scene a o njemu se skoro ništa ne zna.

Stigao je u Beograd 12. juna iz Zagreba. Istog dana nastupao je na BOOM festivalu. U nedelju, 13. juna putovao je u Niš gde je imao koncert. U Beograd se vratio u ponedeljak u pet ujutru. U devet je došao u redakciju "Džuboksa" radi intervjua.

Već u dva posle podne sedeo je u avionu koji ga je nosio u Ljubljanu. Nisam ga pitao kada spava i kada jede.

Srpskohrvatski relativno dobro poznajem

P. POPOVIĆ: Da li si umoran posle svih ovih gužvi?

J. BONČINA: Pa jesam ... tako pomalo.

P. POPOVIĆ: Priznaj: čudno da tako snažan i neumoran čovek sa scene može u "običnom" životu čak da se umori.

J. BONČINA: Izgled često i vara, zar ne ... Publika koja te zna sa scene ili fotografije stvara neku svoju sliku o tebi i samo takvog te prihvata. Ali, kada te vidi u situaciji za koju nije spremna ona se razočara. Znači: to upoznavanje nosi opasnosti za sujetne ... 

Onaj ko poznaje ovaj naš posao zna da smo svi, manje više, sasvim obični ljudi. Učestvujemo u jednom interesantnom ali vrlo normalnom poslu i takve su, na kraju krajeva, i naše reakcije. Znači, ponekad moraš biti i umoran, neraspoložen ...

P. POPOVIĆ: Ipak svi u muzici nisu uspeli da ostanu normalni. Stvarno misliš da te ovo nije ni malo deformisalo?

J. BONČINA: Ne! Mislim da se nisam deformisao ... nisam se promenio. U početku je bilo malo drugačije što je i normalno za svakog mladog čoveka. Počeo sam prilično rano, prve uspehe doživeo u osamnaestoj i onda znaš kako je bilo ...

Ti aplauzi, uspesi malo te zaljuljaju ali onda tokom godina shvatiš bit stvari ... Vremenom se menjaš, postaješ nekako nov ali se u sebi ne menjaš, ostaješ ono što jesi. Pravi TI. 

Ako sve ozbiljno shvatiš, ako se u ovo sa razumom upustiš, shvatiš da su stvari vrlo jasne. Imaš dva izbora: ili odeš iz svega pa se lažeš na drugoj strani ili ostaneš ono što zapravo jesi i budeš isti i na sceni i van nje.

P. POPOVIĆ: Godinama si prisutan ali mi se tek pretprošle noći učinilo da je došlo neko tvoje vreme. Recimo ovde u Beogradu pevao si kao deo "Mladih leva", "Jugoslovenske pop selekcije", pojavljivao si se bezbroj puta... Ali tek sada si bio "pravi"... Imam utisak da si godinama propuštao razne vozove i uporno čekao ...

J. BONČINA: Sam si već kazao ... tek sada je sve u redu sa mnom. Tek sada sviram i radim sa ljudima sa kojima su se moji putevi u prošlosti ponekad na momente ukrštali. Na kraju smo se, eto, sreli u "Septemberu". Toliko se znamo da ne vredi ni pokušavati da se obmanjujemo. Znamo se kao ljudi i kao muzičari da je sve vrlo jasno. Ili - ili!

To i publika oseti, zna...

A, stvarno ne samo pored mene već pored svih nas godinama su mnogi prolazili... ali prolazili i nema ih više. Mi smo uvek imali jedan drugačiji, osmišljeniji pristup svemu. Nekako smo drugačije i iskrenije mladost ulagali u muziku. To je ta bitna razlika.

P. POPOVIĆ: Slovenac si. Interesuje me ima li kod tebe puno jezičkih problema?

J. BONČINA: Pa... kad govorim slovenački - mnogo sam brži i lakše se izražavam. Srpskohrvatski relativno dobro poznajem, ali često osećam da mi nedostaju neke reči. Ponekad mešam i pojmove ...

P. POPOVIĆ: Moram da ti priznam da sam pod jakim utiskom nastupa grupe "September" na BOOM festivalu. Kada se sve završilo dosta sam razmišljao o razlici između "Septembera" u studiju i

"Septembera" na sceni i sve, skoro sve ide u prilog Septembera" na sceni. Čini mi se da ploča nije u stanju da "uhvati" sve čari grupe koje su tako uočljive "naživo".

J. BONČINA: Isto sam primetio i ja već nekoliko puta. Uočio sam da je utisak na koncertu sasvim drugačiji: na publiku, na nas, na kritičare. "Naživo" smo mnogo ubedljiviji. Ne znam u čemu je stvar ali mislim da je naša "izlazna snaga" mnogo veća "naživo" upravo zato što nam daje vremena. 

Na ploči je uvek minutaža važna. Na sceni ne! Tu se možeš slobodno izraziti što je za "September" vrlo važno. Tada solisti dolaze u prvi plan, mogu nešto da kažu ... 

A oni sve nose u našem konceptu ...

P. POPOVIĆ: Da... mislim da je nastup grupe September" na BOOM festivalu bio izuzetan muzički događaj. Lično mislim da je to bio najbolji nastup koji sam ja ovde video u poslednjih nekoliko godina.

J. BONČINA: Nastup u principu zavisi od mnogo preduslova. BOOM je imao atmosferu za nas. Momenat je bio pravi i sve je ispalo dobro mada je to sve jako daleko od naše prave svirke.

P. POPOVIĆ: "September" je čudna grupa. Sačinjena je od muzičara koji su u našim okvirima poznati. Svaki od njih je i izvan grupe veoma aktivan. U taj koncept se i ti idealno uklapaš. Koliko znam osim muzike ti se baviš novinarstvom, slikanjem, sportom ... Dakle, kako bi sam sebe objasnio?

J. BONČINA: (smeh) Možda samo običan čovek sa jače izraženim unutrašnjim impulsima za životom ... Znaš, muzika je poslednja došla u moj život ... Prvo je bio sport.

Zanimljivo, Slovenac sam ali uopšte ne klizam ili skijam - sve ostale sportove upražnjavam. Bio sam perspektivan fudbaler ... 

Onda je došla duga kosa, muzika. Osetio sam da je to nešto više, nešto dublje ... Sve vreme, ja sam i crtao. U početku mi je to dejstvovanje na više strana i smetalo ali sam vremenom shvatio da se sve međusobno dopunjava. Sve je u biti isto, samo različito pakovanje!

Jedno vreme sam radi muzike ostavio sve ostalo. Onda, kada sam počeo da komponujem - shvatio sam da je i fudbal i slikarstvo i muzika - umetnost. 

Sve ima dušu! 

Ja sam čovek koji još uvek traži sve ono što nije otkrio. Taj izazov je snaga koja me tera ... To je moj razlog ...

Počeo sam sa gitarom

P. POPOVIĆ: Kako si i kada počeo sa muzikom?

J. BONČINA: Ja sam samouk, pre svega ... Počeo sam rano. Za neke svetske relacije početi sa 15-16 godina i nije rano, čak je i kasno. Počeo sam sa gitarom. Želeo sam da postanem dobar gitarista i stvarno hteo da taj instrument što bolje naučim ...

U početku postojali su mali "bendovi". Radio sam sa Tomažom Domiceljom i Jernejom Jungom - to su imena koja nešto govore ...

Onda su me pozvali "Mladi levi". To je bilo krajem 67. ili početkom 68. više se ne sećam. U početku nisam hteo da im se pridružim jer sam se pomalo plašio.

P. POPOVIĆ: Strah te je hvatao jer su tada sastav činile "ajkule"?

J. BONČINA: Da ... bio je to odličan sastav: Jernej Podboj, kasnije Pero Ugrin ... U početku sam se uplašio i zahvalio na pozivu ... A, vidiš možda su oni u meni otkrili ono čega ja nisam ni bio svestan.

Jedini moj kvalitet, čini mi se, bila je NEKANALISANA DIVLJINA. Kao takvog su me uzeli i obradili: dali mi sve za jednu normalnu muzičku osnovu. Kasnije su novi ljudi dolazili u "Mlade leve" i donosili nova znanja, iskustva ... 

U to vreme počeo sam prvi put muzički da razmišljam... 

P. POPOVIĆ: Sećam se jednog koncerta održanog 1969. godine u beogradskom "Domu sindikata". Između ostalih pojavila se, meni malo poznata, grupa "Mladi levi" i izvela kompoziciju "Derviš i smrt". Bio sam zadivljen... znaš čudesni zvuk violine koji mi je nekako tada bio simbol avangardnog u muzici. Tada su violinu koristili "Flok" i "Ist of Idn", a neočekivani susret sa zvukom violine u Beogradu mene je totalno zadesio ... Pamtiš li te dane?

J. BONČINA: Kako da ne! Baš taj koncert koji spominješ bio je jedan od naših najboljih nastupa uopšte. Znaš zašto? Zato što je to bilo vreme kada smo ušli u jednu posve novu muzičku avanturu. Avanturu koja će kasnije ostaviti u svima nama duboke tragove ...

Tada je sa grupom saradivao Dečo Žgur i svi smo bili okrenuti zvučnim eksperimentima. Da, to je bio najviši domet "Mladih leva". Ne samo što smo radili stvar ispred vremena, stvar koju niko drugi nije radio već zato što smo prvi put svi živeli za istu ideju. 

To je u meni uslovilo nove reakcije, probudilo nove impulse. Konkretno: počeo sam da pišem svoje pesme ... Sada mi je to pomalo smešno: toliko nisam znao da sam se upustio u komponovanje ... 

To može zvučati nelogično ali je baš tako. Recimo, često pričam sa Perom Ugrinom i čudim se zašto on ne piše svoju muziku. I tako dolazim do zaključka: plaši se! 

Baš se plaši jer toliko zna da mu se uvek čini da to još nije dovoljno...

To sada kažem i ja jer pamtim kako sam se osećao u danima "Mladih leva" kada sam shvatio da ja baš ništa o muzici ne znam. To je težak osećaj.

P. POPOVIĆ: Nikada nisam saznao kako si od gitariste postao pevač?

J. BONČINA: To je bilo silom prilika. U grupi sam svirao gitaru i sećam se da smo često menjali pevače. Tako smo jednom došli u jako neugodnu situaciju: slavili smo godišnjicu rada, imali duvačku sekciju od pet članova (nešto kao B S. and T) i zakazali veliki koncert.

I tada nas je napustio Roman Mazej - pevač. Uplašio se svega ... uplašio se odgovornosti. Znao sam ceo repertoar i sam se ponudio da pevam za tu priliku.

I tako, malo po malo zanemario sam gitaru, što mi je žao, i postao pevač.

Sada, posle toliko godina, ponovo sve češće sviram što me raduje jer znam da sam u osnovi samo gitarista koji peva ...

Kao gitarista ja sam mnogo toga propustio. Izgubio sam dosta sigurnosti u prstima i ne mogu da izvedem sve ono što imam u glavi ...

P. POPOVIĆ: Posle "Mladih leva" skoro dve godine nije te bilo. Pojavio se se u onoj čudesnoj postavi grupe "Generals". Šta se u međuvremenu dešavalo?

J. BONČINA: Na jednom koncertu čuo sam "Generalse" koji su tada radili u okviru trija. Članovi su bili: Pop (Asanović - orgulje), Čarli (Novak - bas) i Braco (Doblekar - bubnjevi). Tada sam prvi put čuo jednu posve drugu muziku. Oni su iz inostranstva, gde su provodili skoro sve vreme, doneli nov zvuk. 

Recimo, ja sam tada prvi put čuo kako stvarno zvuče "Hemond" orgulje ... prvi put sam čuo jedan takav trio, neke sasvim nove ritmove ... Oni su me zaludeli. 

Ali, možda se ja njima nikada ne bih priključio da nisam shvatio da sa "Levima" nema budućnosti... I u tom izazovu ja sam otišao sa njima. 

Tamo u inostranstvu osetio sam jaku želju da se što pre vratimo. Osećao sam nostalgiju ali osetio sam prvi put u životu da mi kao "bend" imamo snagu ... Želeo sam da to pokažemo u našoj zemlji. 

Tako smo u leto 1971. godine došli. Osim nas četvorice, članovi su bili i dvojica Italijana ... Svirali smo po moru. Naišli smo na divan prijem ali sve je bio kratak san ... Ujesen iste godine raspali smo se ...

Slovenački super sastav

P. POPOVIĆ: Onda je "proradilo" "Srce". Sve na slovo "S": slovenački super sastav.

J. BONČINA: Da... (smeh) ... ali ja ne volim taj izraz "super sastav''. Bolje: "društvo starih mačora". Meni je ta grupa bila vrlo važna u životu. U njoj sam se oslobodio svih unutrašnjih tegoba i dilema. To je bio moj prvi LIČNI eksperiment: komponovanje, pevanje, grupa. 

Dugo sam u glavi pre toga imao ideju o jednom takvom sastavu. Pravi ljudi za tu grupu su se okupili i ostvarili smo muziku koja je za to vreme ipak bila čudna, avangardna... Izdali smo singl "Gvendolina" ("Zlatna obala") za koji mislim da je idealna slika onoga što smo tada hteli ... 

Znaš, voleo bih da mi ponovo u životu padne takva ideja, za takvu muziku ...

P. POPOVIĆ: "Gvendolina" je svakako klasična ploča domaće rok muzike. Ipak ostaje utisak da je "Srce" brzo stradalo od infarkta.

J. BONČINA: Tako je moralo biti. Čarli, Mario i Pavle su otišli u vojsku. Ostali smo Braco i ja ... Posle vojske Čarli se vratio a drugi su otišli na razne strane.

P. POPOVIĆ: Između "Srca" i "Septembera" bila je jedna dvogodišnja pauza. Za to vreme nastupao si kao član "Jugoslovenske pop selekcije"... Šta si radio između tih retkih nastupa?

J. BONČINA: To je bio moj najteži period. Vreme mojih sukoba i preispitivanja! U svetu se situacija promenila. Širu pažnju su zadobili Koria i Mahavišni. Mene je njihova muzika impresionirala ali sam je vrlo teško prihvatao. Ona mi u mnogome nije bila razumljiva ... 

Ali kada sam je vremenom objasnio, shvatio, onda sam tek došao u veliku dilemu: kako nešto u tom maniru raditi i ovde? 

Osetio sam strašnu želju da nešto slično radim ali nisam imao sastav. Zatim bila je velika dilema: ima li sve to smisla u našim uslovima? Ko će to prihvatiti? Kažem: bio sam u raznim dilemama ... 

U tim danima često sam bio na ivici odluke da se priključim nekom klasičnom rok sastavu ili da pokušam nešto vrlo samostalno ... Sve vreme sam se pojavljivao kao član "Selekcije" što me je radovalo: znači da sam nekome ipak bio potreban.

P. POPOVIĆ: "Jugoslovenska pop selekcija" je bila veliko priznanje. Kako si ti gledao na taj ceo poduhvat?

J. BONČINA: "Selekciju" nikada nisam prihvatao kao laskanje ili zadovoljavanje nekog EGA ... Za mene je to bio poziv prijatelja. Pazi, tu nije bila samo draž u muzici. Više čari imala je sama ideja.

Pre toga sve se razbijalo u jugoslovenskoj muzici. Ovde se stapalo: svi okupljeni na istoj bini, zaneseni divnom idejom ...

P. POPOVIĆ: I onda nastade "September". Čini mi se da je to normalan tok stvari za jednu grupu ljudi koja se dugo znala ...

J. BONČINA: Da, sve je nekako teklo normalno. Nije bilo neke presije ni forsiranja sa raznih strana. Osećao sam da se nešto ovako mora iz svega izroditi i da ćemo svirati muziku koju sada sviramo.

Moram da kažem i to da iskreno mislim da ovo nije konačan izgled grupe "September".

Nedostaju nam još dva-tri muzičara da bi to bila prava stvar. Mi smo sada jedan veliki magnet koji privlači, da tako kažem. Na kraju ćemo se svi ipak okupiti. Osećam to ... i znam.

P. POPOVIĆ: Sve se češće priča da su dva poznata muzičara (da ne spominjem imena) praktično već članovi grupe "September"?

J. BONČINA: (smeh) Mi sve više o tome razmišljamo a o tome sve više razmišljaju i oni (smeh) ... Šta znam: to bi bio zaključak jedne epohe muzičara koji su u nekom vremenu na razne načine stvarali, radili, nešto dali i nešto predstavljali ... Znači ovo je naš zaključak ...

P. POPOVIĆ: Misliš; na kraju satisfakcija?

J. BONČINA: Znaš, za vreme BOOM-a smejao sam se iza bine. Posle toliko godina, posle svega u jednom momentu skupili smo se mi - uvek razbacani - sa idejom: haj'mo ponovo da sviramo! Ponovo zajedno! ... 

Onda sam se malo zamislio: prošlo je deset godina. Svako je radio na svome. Retko kada da je bilo para. Uvek su nas mučili ko zna kakvi sve problemi. Na kraju, iza neke bine opet mi; okupila nas muzika i stari gresi ... 

I znaš: mi smo još uvek tu a mladi se pojave, naprave posao ... 

Nisam ljubomoran ali niko se nije našalio da prizna da smo im mi omogućili te uslove, očistili i utabali teren ... 

Veruj, mi smo jedna bogata generacija. Srećni smo na svoj način, okupili smo se ponovo! Posle toliko godina.

P. POPOVIĆ: Vratimo se grupi "September". Nešto mi je tu nejasno; šest dobrih muzičara a samo si ti kompozitor. Zašto?

J. BONČINA: Ja se zalažem za ideju da u "Septemberu" bude viša autora. Ali, kada smo se okupljali neko je morao da sve pokrene, gurne. U tom momentu sam jedino ja imao spremne pesme. One su nastale u poslednjih dve-tri godine i kada smo se našli one su bile početak. To je to! 

Da, u pravu si kada kažeš da je nedovoljan jedan kompozitor. Tada je muzika malo preopterećena jednom ličnošću. Zbog raznolikosti neophodni su i drugi autori.

"Zadnja avantura" je tek nagoveštaj prvih avantura

P. POPOVIĆ: Pa, kada će ostali početi...?

J. BONČINA: Ispričaću ti nešto; prvi put mi se desilo da u momentu snimanja prvog albuma ja već na licu mesta imam ideje za materijal za drugi album. Moram da priznam da smo ušli u studio sa planom da radimo jednu čudnu muziku a da ni sami nismo znali ni bili svesni šta će na kraju ispasti. 

Onda su počele naše ideje da se kristalizuju. Počeli smo da razmišljamo ... 

Vidiš: Pero Ugrin, koji je veliki muzičar, tek je sada u radu oko našeg albuma napisao prvi aranžman u životu ("Ostavi trag").

Hoću da kažem; svi smo podstaknuti, zaintrigirani a to je odlično. Mislim, opet, da su kod nas važni aranžmani a ne čisto kompozicije a tu ništa još nismo uradili. 

Vrednost našeg sastava je upravo u tome što još ništa nismo rekli a osetili smo strašnu mogućnost da kroz ovu muziku puno kažemo ... 

Pero je trubač. Braco isto duvač, a oni to još u "Septemberu" nisu ni nagovestili. U stvari Pera se nije iskazao ni kao violinista ni Pop kao orguljaš... 

Znači: "Zadnja avantura" je tek nagoveštaj prvih avantura ... 

Kada smo se okupili bili smo pomalo skeptici: bili smo sa svih strana, teško je održati mnogočlanu grupu ... Međutim, "vreme nesigurnosti" je brzo prošlo ...

P. POPOVIĆ: Ipak vi mora da imate puno problema.

J. BONČINA: Pa, kako se uzme i zavisi na šta se misli ...  Medu nama nema problema jer se mi kao ljudi dobro poznajemo i razumemo. Kod nas je sve vrlo normalno. Nisu neophodne neke velike priče. Nas drži prijateljstvo ...

Jedino što me pomalo brine jeste podatak da sam uvek bio član grupe koja je bila ispred svoga vremena. Recimo, siguran sam da bih danas u slučaju da još postoji "Srce" bio u jednom jako popularnom i uspešnom sastavu. 

Ali, uvek sam išao drugim putevima. Nikada nisam nešto radio iz koristi ili zbog nagovora već i zato što sam sledio svoje osećaje. Mislim da se to i sada oseća.

P. POPOVIĆ: Zanima me koliko si ti srećan u grupi "September"?

J. BONČINA: U poslednje vreme često razmišljam o sreći ... Ja, ja sam srećan što je "September" u meni probudio nove volje. Sada bih da ponovo sviram gitaru ... Srećan sam što sam u ovoj grupi rasterećen razmišljanja o tome kako treba da sam odeven i šta da radim na sceni.

Uvek sam imao neke predrasude ali sada sam prvi put srećan. Sve mi je jedno, važno je samo da sam deo te ekipe. Ekipe divnih muzičara i saradnika.

P. POPOVIĆ: Po meni ti si čovek sa najboljim držanjem na bini medu svim domaćim rokerima. Da li si to vežbao? Izvini što te baš tako pitam.

J. BONČINA: (smeh) Čuo sam da ima pevača koji vežbaju koreografiju ili pred ogledalom traže najbolje poze ... O tome nikada nisam razmišljao. Kada mi neko tako kaže ja se onda pitam: kako - pa ja sam pomalo glomazan za scenu?

Teško da tu ima elegancije. Mislim, ja sve što radim, radim jer to tako osećam. Ja sam uvek u ritmu ...

Ako bih nešto razmišljao, planirao ... mislim da bi bilo problema. Na sceni sve zaboravim, opijen sam. To ti je kao neki orgazam ... 

Kada se sve završi ja sam lak, raspoložen, srećan ... jer to je ono što ja volim.

Okrenut umetnosti, svakoj vrsti

P. POPOVIĆ: Šta misliš o sebi kao pevaču?

J. BONČINA: Iskreno sebe ne smatram pevačem. Ja sam pre muzičar, kompozitor nego što sam pevač. Pevanje nikada nisam vežbao, tome se nikada nisam totalno posvetio ... Ja pevam onako kako osećam. Mislim da zato uvek imam dovoljno snage da se divim svim boljima od mene ...

P. POPOVIĆ: Osim što direktno učestvuješ u stvaranju muzike ti je i pratiš. Radiš kao novinar. Kako to usklađuješ?

J. BONČINA: To je strašno neugodna situacija jer svi od tebe očekuju neku vrstu reklame. Onda je neugodno što ja nisam onaj pravi novinar koji bi vesto manipulisao rečima ...

Pokušao sam sve da rešim na jedan diplomatski način: pišem uglavnom o stranoj muzici. Komentare uopšte ne pišem ...

Ponekad bih voleo da komentarišem stvari, recimo našu muziku - ali kao učesnik svega mislim da nemam prava.

P. POPOVIĆ: Šta te okupira izvan muzike?

J. BONČINA: Ja sam uopšte okrenut umetnosti, svakoj vrsti. Konkretno, osim slikarstva sve me više okupira pozorište. Učestvovao sam u jednoj predstavi. Znaš, mene fascinira tok nastajanja nekog dela ... od početka do samog kraja. 

Volim da gledam kako se ideja oblikuje u konkretan rezultat ... Srećan sam ako tome na neki način i sam mogu doprineti.

P. POPOVIĆ: Može li se govoriti o nekim tvojim uzorima?

J. BONČINA: Znaš, meni nekako ime nije važno ... Važno je delo! Ono ostaje. Ubeđenja sam da i neko sasvim anoniman svojim delom može u meni probuditi neke osećaje i uticati na moj rad ... 

Inače, u mnogome sam ostao "klinac". 

Recimo ja i sada sa puno oduševljenja gledam nekog glumca ili sportistu kao kada sam bio dečak. Velikanima se uvek divim i oni su u mojim očima isto što su bili i onda kada ovako sve nisam gledao ...

P. POPOVIĆ: Interesuje me koje su tvoje ambicije u muzici?

J. BONČINA: Ja sam samo jedan tragač. Sledim svoje srce i osećaje. Ali, mogu ti reći; nikada nisam osećao toliko snage kao sada. Toliko nepoznatog i toliko izazova još me više tera na rad ...

Međutim, treba još nešto da kažem: više ne bih mogao da počnem od početka. "September" je moja poslednja avantura ... Jer ovo je ono što ja želim. Tu su i pravi ljudi za jedan ozbiljan rad ... Ova grupa - to su sve moje ambicije u muzici.

P. POPOVIĆ: Šta misliš da li je ovo dobra postava, dovoljno dobra da bi mogla da ostvari sve tvoje ambicije.

J. BONČINA: "September" je velika grupa. Za još veće stvari nama je potreban Dado Topić i jedan od trojice naših velikih gitarista. Onda bi to bilo ono pravo. Svetski sastav! Tada bismo imali zvuk velikog orkestra u kome bi imali smisla pravi aranžmani ...

Nisam ti rekao; kada sam bio mali užasavao sam se violine, a to mi je danas vodeći instrument... Da, smatram da je potrebno da Dado bude sa nama: zbog nas, zbog njega i zbog muzike ...

P. POPOVIĆ: Na kraju još samo nešto: koja je tvoja najdraža pesma?

J. BONČINA: Postoje tri pesme koje izdvajam: "Gvendolina", "Majko zemljo" i "Ostavi trag". "Gvendolina" mi je draga jer je to moja prva pesma koja je ispala baš onako kako sam je zamislio.

"Ostavi trag" mi je draga zbog ideje i zato što sam je radio zajedno sa Dadom. Znaš, on uvek ima prave reči za svaku situaciju. Mislim da se kao tandem dobro dopunjujemo.

"Majko zemljo" je moja prva pesma na srpskohrvatskom jeziku. Mislim da u njoj ima dosta snage što je i divno... jer to je moj dug prema mojoj zemlji.

Razgovarao: Petar Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jul 1976.)