torek, 13. oktober 2015

KORNELIJE KOVAČ







Kornelije Bata Kovač rođen je samo nekoliko minuta uoči Nove 1942. godine u Nišu gde je živeo sve do 1946. godine, kada se sa roditeljima preselio u Suboticu, rodni grad njegovog oca. Njegov deda Kornel Kovač bio je muzičar, radio je i kao dirigent u Subotičkoj operi, otac Josip je svirao u Subotičkoj filharmoniji i sa orkestrom Univerzal otkrivao jazz, a bavio se i komponovanjem. Okružen instrumentima, Kornelije i njegov brat Mihajlo (svojevremeno je bio član grupe Delfini, kasnije se posvetio TV novinarstvu a od 2001. godine je bio ambasador Jugoslavije u Austriji), vrlo rano su se zainteresovali za muziku, pohađali su nižu muzičku školu, odsek klavir.

Prvu pesmu “Pusti trotoari” Kornelije je komponovao 1956. godine. Sledeće godine je sa novom pesmom konkurisao na festivalu Beogradsko proleće. Pošto mu je kompozicija bila odbijena, otac Josip je predložio jednom kulturno-umetničkom društvu u Subotici da osnuje festival na kome bi mladi kompozitori i pevači dobili prvu šansu. Tako je pokrenut festival Omladina u Subotici i prvi put je održan 6. decembra 1961. godine, a poslednji, trideseti, krajem maja 1990. godine. Prvi javni nastup Kornelije je imao u subotičkoj gimnaziji, na tada popularnim čajankama. Jedno vreme je svirao sa lokalnim sastavima i osnovao je diksilend bend. Po završetku gimnazije konkurisao je na beogradskoj Muzičkoj akademiji, ali je bio odbijen. Pokušao je ponovo 1961. godine i upisao se u Sarajevu na odsek teorije i klavira. Diplomirao je 1964. godine. Na Omladinskom festivalu u Subotici je tih godina tri puta zaredom osvajao nagradu stručnog žirija. Odmah po dolasku u Sarajevo, postao je član jazz trija BKB (skraćenica za bas, klavir, bubanj) u kome su pored njega bili basista Dušan Stoparić i bubnjar Zahid Džihan. Svirali su standarde na igrankama, ali i Kornelijeve kompozicije. Godine 1963. nastupali su na Bledskom jazz festivalu sa Kornelijevom pesmom “Moj valcer” i temom “Prozor” jazz harmonikaša Davora Lorkovića. Prvi veliki hit u karijeri bila mu je pesma “Četiri mladića idu s Trebevića” koju je otpevao Vedo Hamšić. U to vreme je za potrebe Radio Sarajeva snimao matrice i radio aranžmane za mlade pevače, predvodeći svoj orkestar. U Indexe je prešao 1966. godine i s njima je godinu dana kasnije svirao na turneji u SSSR. Grupa je na koncertima pratila Anicu Zubović, Lidiju Kodrič, Bobu Stefanovića, Žarka Dančua i Krstu Petrovića, a svirali su i svoj program. Za Indexe je napisao pesme “Boj na Mišaru” i “Ako jednom budeš sama”. Njegove pesme na festivalima su izvodili Žarko Dančuo, Zdenka Vučković, Drago Diklić i drugi. Radeći sa Indexima stekao je ime kao kompozitor i instrumentalista, ali je po odsluženju vojnog roka odlučio da se preseli u Beograd i da pokuša nešto svoje. Septembra 1968. godine oformio je Korni grupu koju je predvodio sve do kraja 1974. godine, kada se odlučio za samostalnu karijeru.




Prvih godina posle Korni grupe njegove kompozicije su snimali Olivera Katarina, Bisera Veletanlić, Neda Ukraden, Miki Jevremović, Miša Marković i drugi. Kornelije je na albumima Zdravka Čolića pisao muziku i radio kao producent i aranžer. Komponovao je i neke od najvećih hitova Lepe Brene kao i muziku za njen film “Hajde da se volimo”. Krajem 1977. godine planirao je osnivanje supergrupe K2, koju je trebalo da čine: Josip Boček, Dado Topić, Sloba Marković, Čarli Novak i Ratko Divjak. Do realizacije tog projekta nikad nije došlo, najviše zbog Topićeve neodlučnosti.

U periodu od 1975. do 1979. godine njegove pesme su pobeđivale na svim domaćim festivalima: Zdravko Čolić sa “Zvao sam je Emili” (Šlager sezone) i “April u Beogradu” (Beogradsko proleće), “Ona spava” (Hit parada), Zlatko Pejaković “Ove noći jedna žena” i druge. Prvu solo ploču “Između svetlosti i tame” snimio je 1977. godine u Zagrebu i Beogradu. Na snimanju su učestvovali klavijaturisti Sloba Marković i Sanja Ilić, bubnjari Lazar Tošić i Ratko Divjak, basista Čarli Novak i gitarista Josip Boček. Pored Kornelija, pevali su Nada Žgur, Zvezdana Šterle i Oto Pestner. Ploča je podeljena na dve celine, tako da svetlost predstavlja svakidašnjicu i stvarnost a tama podsvest i imaginaciju. Kritika je materijal ocenila kao hladan i previše akademski, iako je ploča ponudila muzičke eksperimente, neuobičajene za to doba. Po izlasku ploče otišao je u London gde je ostao do 1981. godine. Radio je kao studijski muzičar, a sa Jenny Daren bandom svirao je turneju po južnoj Engleskoj i Severnoj Irskoj. Nastupali su i na festivalu u Redingu. Sa engleskim muzičarima oformio je grupu K2 i 1980. godine snimio album “Why”. Tokom boravka u Engleskoj za magazin “Džuboks” radio je intervjue sa Rikom Vejkmenom (Rick Wakeman) i Rodom Ardžentom (Rod Argent). Po povratku u Beograd nastavio je rad na Čolićevim albumima i bavio se produkcijom. Godine 1982. objavio je album “Iz drugog filma” na kome je izbor tema pravljenih za filmove: “Mr Montenegro”, “Kvar”, “Lude godine”, “Nije nego”, “Sezona mira u Parizu” i drugih. Uključio se u rad na Bajaginoj debi ploči “Pozitivna geografija” kao producent, a kao član Instruktora svirao je klavijature na prvih desetak koncerata. Producirao je albume Riblje čorbe, Bulevara, Poslednje igre leptira, Kerbera, Vicka Milatovića i drugih. Instrumentalni album “Sampled Moonlight” objavio je 1986. godine. Pored njega, na ploči su svirali gitaristi Vlatko Stefanovski, Josip Boček, Srđan Miodragović, basisti Nenad Stefanović Japanac, Čarli Novak, saksofonista Mića Marković i trubač Stjepko Gut. Posle te ploče je otišao u Španiju u kojoj je ostao šest godina. Radio je produkciju i aranžmane tiražnim pevačima, a snimio je svoje pesme i CD “Balkan” od koga je zarada otišla za pomoć deci u Bosni.

Tokom duge karijere je radio muziku za preko pedeset filmova među kojima su: “Bez”, “Ram za sliku moje drage”, “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, “Pucanj”, “Janez”, “Buđenje iz mrtvih”. Za filmsku muziku na festivalu u Puli dobio je Zlatnu arenu 1972. i 1980. godine (za filmove “Kvar” i “Život, snovi i smrt Filipa Filipovića”). Uradio je mjuzikl “Majstori s mora”. Nagradu Dan mladosti dobio je 1971. godine, Spomen plaketu grada Beograda za doprinos kulturi 1972. godine. Godine 1985. bio je jedan od osnivača privatne izdavačke kuće Komuna. Od 1989. godine često je boravio u Španiji gde je radio kao producent, aranžer, studijski muzičar, a bio je član grupe Caco Fenante Orchestra de Salsa. Deo materijala sa španskog diska “Balkan” objavljen je kod nas na kaseti “Kornell Kovach”. Petnaest njegovih kompozicija snimljeno je u Španiji, a najnoviju verziju “Ti si mi u krvi” otpevao je duet Rios De Gloria. Krajem 1996. godine na disku “Moja generacija” objavio je pesme koje je sa različitim saradnicima radio za svoju TV emisiju “Zvučna viljuška”. Tu su obrade pesama “Moja generacija” (peva Filip Žmaher), “Sonata” (Zoran Šandorov), “Oj, dodole” (Del Arno Band), “Jagode i maline” (Van Gogh), “Harmony” (Slađana Milošević) i druge. Komponovao je i producirao CD “Probudi” (PGP RTS 1997.) Bisere Veletanlić. Početkom 1998. godine pokrenuo je udruženje InstruMental Forces koje čine autori instrumentalne muzike. Inicirao je objavljivanje diska “Okean” (City Records 1998.) na kome su snimci brojnih domaćih instrumentalnih tema. CD “Dvojni identitet” je snimio u kućnim uslovima 1999. godine, tokom bombardovanja Jugoslavije. U nostalgičnim instrumentalima ponudio je mešavinu slovenskog, srpskog i mađarskog folklora. Na disku su gostovali brojni domaći muzičari, a nazivi pojedinih pesama su “Veliko plavo”, “Mr. Černomirdin” i “Volga, Volga”. Avgusta 2000. godine kao pevač je debitovao na festivalu MUF u Zrenjaninu. Otpevao je svoju pesmu “Jesi l’ svoju sreću našla” i osvojio drugo mesto. Na disku “Ti si mi u krvi-ljubavne balade” je izbor njegovih balada koje su otpevali Bisera Veletanlić, Zdravko Čolić i drugi. Napisao je autobiografsku knjigu “Tamne dirke” (Prometej 2003.) i knjigu pripovedaka “Falko i druge priče” (K.K. Music 2007.).
Njegove pesme su obradili brojni strani pevači: Dalida, Antonio Cortes Chiquetete, Nadia Urbankova, Ben Thomas, Feliz, Petros i drugi.








sreda, 26. avgust 2015

JANEZ BONČINA BENČ (September), jedna od najmarkantnijih figura YU rock scene






Ja sam samo jedan tragač. Sledim svoje srce i osećaje. Ali, mogu ti reći; nikada nisam osećao toliko snage kao sada. Toliko nepoznatog i toliko izazova još me više tera na rad. Međutim, treba još nešto da kažem: više ne bih mogao da počnem od početka. "September" je moja poslednja avantura. Jer ovo je ono što ja želim. Tu su i pravi ljudi za jedan ozbiljan rad. Ova grupa - to su sve moje ambicije u muzici

Janez Bončina poznatiji kao Benč, 28-godišnji kompozitor, gitarista i pevač "Septembera" - najubedljivijeg domaćeg muzičkog ansambla, jedna je od najmarkantnijih figura jugoslovenske rok scene. 

Kao od brega odvaljen, Benč svoju impozantnu pojavu tako elegantno a ujedno i žestoko raspoređuje po prostoru bine da i običnog gledaoca ta lakoća i osećaj za ritam koji izbijaju iz svakog njegovog pokreta prosto ushićuju.

Ono što još više impresionira svakako je podatak da se u prvoj domaćoj rok grdosiji krije neobično univerzalna ličnost. Bio je svojevremeno half omladinske fudbalske reprezentacije. Danas je novinar, dizajner, karikaturista, glumac i pesnik na privremenom radnom mestu "udarnog čoveka" grupe "September".

Zanimljivo je još nešto.

Deset godina je roker jugoslovenske scene a o njemu se skoro ništa ne zna.

Stigao je u Beograd 12. juna iz Zagreba. Istog dana nastupao je na BOOM festivalu. U nedelju, 13. juna putovao je u Niš gde je imao koncert. U Beograd se vratio u ponedeljak u pet ujutru. U devet je došao u redakciju "Džuboksa" radi intervjua.

Već u dva posle podne sedeo je u avionu koji ga je nosio u Ljubljanu. Nisam ga pitao kada spava i kada jede.


Srpskohrvatski relativno dobro poznajem


P. POPOVIĆ: Da li si umoran posle svih ovih gužvi?

J. BONČINA: Pa jesam ... tako pomalo.

P. POPOVIĆ: Priznaj: čudno da tako snažan i neumoran čovek sa scene može u "običnom" životu čak da se umori.

J. BONČINA: Izgled često i vara, zar ne ... Publika koja te zna sa scene ili fotografije stvara neku svoju sliku o tebi i samo takvog te prihvata. Ali, kada te vidi u situaciji za koju nije spremna ona se razočara. Znači: to upoznavanje nosi opasnosti za sujetne ... 

Onaj ko poznaje ovaj naš posao zna da smo svi, manje više, sasvim obični ljudi. Učestvujemo u jednom interesantnom ali vrlo normalnom poslu i takve su, na kraju krajeva, i naše reakcije. Znači, ponekad moraš biti i umoran, neraspoložen ...

P. POPOVIĆ: Ipak svi u muzici nisu uspeli da ostanu normalni. Stvarno misliš da te ovo nije ni malo deformisalo?

J. BONČINA: Ne! Mislim da se nisam deformisao ... nisam se promenio. U početku je bilo malo drugačije što je i normalno za svakog mladog čoveka. Počeo sam prilično rano, prve uspehe doživeo u osamnaestoj i onda znaš kako je bilo ...

Ti aplauzi, uspesi malo te zaljuljaju ali onda tokom godina shvatiš bit stvari ... Vremenom se menjaš, postaješ nekako nov ali se u sebi ne menjaš, ostaješ ono što jesi. Pravi TI. 

Ako sve ozbiljno shvatiš, ako se u ovo sa razumom upustiš, shvatiš da su stvari vrlo jasne. Imaš dva izbora: ili odeš iz svega pa se lažeš na drugoj strani ili ostaneš ono što zapravo jesi i budeš isti i na sceni i van nje.

P. POPOVIĆ: Godinama si prisutan ali mi se tek pretprošle noći učinilo da je došlo neko tvoje vreme. Recimo ovde u Beogradu pevao si kao deo "Mladih leva", "Jugoslovenske pop selekcije", pojavljivao si se bezbroj puta... Ali tek sada si bio "pravi"... Imam utisak da si godinama propuštao razne vozove i uporno čekao ...

J. BONČINA: Sam si već kazao ... tek sada je sve u redu sa mnom. Tek sada sviram i radim sa ljudima sa kojima su se moji putevi u prošlosti ponekad na momente ukrštali. Na kraju smo se, eto, sreli u "Septemberu". Toliko se znamo da ne vredi ni pokušavati da se obmanjujemo. Znamo se kao ljudi i kao muzičari da je sve vrlo jasno. Ili - ili!

To i publika oseti, zna...

A, stvarno ne samo pored mene već pored svih nas godinama su mnogi prolazili... ali prolazili i nema ih više. Mi smo uvek imali jedan drugačiji, osmišljeniji pristup svemu. Nekako smo drugačije i iskrenije mladost ulagali u muziku. To je ta bitna razlika.

P. POPOVIĆ: Slovenac si. Interesuje me ima li kod tebe puno jezičkih problema?

J. BONČINA: Pa... kad govorim slovenački - mnogo sam brži i lakše se izražavam. Srpskohrvatski relativno dobro poznajem, ali često osećam da mi nedostaju neke reči. Ponekad mešam i pojmove ...

P. POPOVIĆ: Moram da ti priznam da sam pod jakim utiskom nastupa grupe "September" na BOOM festivalu. Kada se sve završilo dosta sam razmišljao o razlici između "Septembera" u studiju i
"Septembera" na sceni i sve, skoro sve ide u prilog Septembera" na sceni. Čini mi se da ploča nije u stanju da "uhvati" sve čari grupe koje su tako uočljive "naživo".

J. BONČINA: Isto sam primetio i ja već nekoliko puta. Uočio sam da je utisak na koncertu sasvim drugačiji: na publiku, na nas, na kritičare. "Naživo" smo mnogo ubedljiviji. Ne znam u čemu je stvar ali mislim da je naša "izlazna snaga" mnogo veća "naživo" upravo zato što nam daje vremena. 

Na ploči je uvek minutaža važna. Na sceni ne! Tu se možeš slobodno izraziti što je za "September" vrlo važno. Tada solisti dolaze u prvi plan, mogu nešto da kažu ... 

A oni sve nose u našem konceptu ...

P. POPOVIĆ: Da... mislim da je nastup grupe September" na BOOM festivalu bio izuzetan muzički događaj. Lično mislim da je to bio najbolji nastup koji sam ja ovde video u poslednjih nekoliko godina.

J. BONČINA: Nastup u principu zavisi od mnogo preduslova. BOOM je imao atmosferu za nas. Momenat je bio pravi i sve je ispalo dobro mada je to sve jako daleko od naše prave svirke.

P. POPOVIĆ: "September" je čudna grupa. Sačinjena je od muzičara koji su u našim okvirima poznati. Svaki od njih je i izvan grupe veoma aktivan. U taj koncept se i ti idealno uklapaš. Koliko znam osim muzike ti se baviš novinarstvom, slikanjem, sportom ... Dakle, kako bi sam sebe objasnio?

J. BONČINA: (smeh) Možda samo običan čovek sa jače izraženim unutrašnjim impulsima za životom ... Znaš, muzika je poslednja došla u moj život ... Prvo je bio sport.

Zanimljivo, Slovenac sam ali uopšte ne klizam ili skijam - sve ostale sportove upražnjavam. Bio sam perspektivan fudbaler ... 

Onda je došla duga kosa, muzika. Osetio sam da je to nešto više, nešto dublje ... Sve vreme, ja sam i crtao. U početku mi je to dejstvovanje na više strana i smetalo ali sam vremenom shvatio da se sve međusobno dopunjava. Sve je u biti isto, samo različito pakovanje!

Jedno vreme sam radi muzike ostavio sve ostalo. Onda, kada sam počeo da komponujem - shvatio sam da je i fudbal i slikarstvo i muzika - umetnost. 

Sve ima dušu! 

Ja sam čovek koji još uvek traži sve ono što nije otkrio. Taj izazov je snaga koja me tera ... To je moj razlog ...



Počeo sam sa gitarom


P. POPOVIĆ: Kako si i kada počeo sa muzikom?

J. BONČINA: Ja sam samouk, pre svega ... Počeo sam rano. Za neke svetske relacije početi sa 15-16 godina i nije rano, čak je i kasno. Počeo sam sa gitarom. Želeo sam da postanem dobar gitarista i stvarno hteo da taj instrument što bolje naučim ...

U početku postojali su mali "bendovi". Radio sam sa Tomažom Domiceljom i Jernejom Jungom - to su imena koja nešto govore ...

Onda su me pozvali "Mladi levi". To je bilo krajem 67. ili početkom 68. više se ne sećam. U početku nisam hteo da im se pridružim jer sam se pomalo plašio.

P. POPOVIĆ: Strah te je hvatao jer su tada sastav činile "ajkule"?

J. BONČINA: Da ... bio je to odličan sastav: Jernej Podboj, kasnije Pero Ugrin ... U početku sam se uplašio i zahvalio na pozivu ... A, vidiš možda su oni u meni otkrili ono čega ja nisam ni bio svestan.

Jedini moj kvalitet, čini mi se, bila je NEKANALISANA DIVLJINA. Kao takvog su me uzeli i obradili: dali mi sve za jednu normalnu muzičku osnovu. Kasnije su novi ljudi dolazili u "Mlade leve" i donosili nova znanja, iskustva ... 

U to vreme počeo sam prvi put muzički da razmišljam... 

P. POPOVIĆSećam se jednog koncerta održanog 1969. godine u beogradskom "Domu sindikata". Između ostalih pojavila se, meni malo poznata, grupa "Mladi levi" i izvela kompoziciju "Derviš i smrt". Bio sam zadivljen... znaš čudesni zvuk violine koji mi je nekako tada bio simbol avangardnog u muzici. Tada su violinu koristili "Flok" i "Ist of Idn", a neočekivani susret sa zvukom violine u Beogradu mene je totalno zadesio ... Pamtiš li te dane?

J. BONČINA: Kako da ne! Baš taj koncert koji spominješ bio je jedan od naših najboljih nastupa uopšte. Znaš zašto? Zato što je to bilo vreme kada smo ušli u jednu posve novu muzičku avanturu. Avanturu koja će kasnije ostaviti u svima nama duboke tragove ...

Tada je sa grupom saradivao Dečo Žgur i svi smo bili okrenuti zvučnim eksperimentima. Da, to je bio najviši domet "Mladih leva". Ne samo što smo radili stvar ispred vremena, stvar koju niko drugi nije radio već zato što smo prvi put svi živeli za istu ideju. 

To je u meni uslovilo nove reakcije, probudilo nove impulse. Konkretno: počeo sam da pišem svoje pesme ... Sada mi je to pomalo smešno: toliko nisam znao da sam se upustio u komponovanje ... 

To može zvučati nelogično ali je baš tako. Recimo, često pričam sa Perom Ugrinom i čudim se zašto on ne piše svoju muziku. I tako dolazim do zaključka: plaši se! 

Baš se plaši jer toliko zna da mu se uvek čini da to još nije dovoljno...

To sada kažem i ja jer pamtim kako sam se osećao u danima "Mladih leva" kada sam shvatio da ja baš ništa o muzici ne znam. To je težak osećaj.

P. POPOVIĆ: Nikada nisam saznao kako si od gitariste postao pevač?

J. BONČINA: To je bilo silom prilika. U grupi sam svirao gitaru i sećam se da smo često menjali pevače. Tako smo jednom došli u jako neugodnu situaciju: slavili smo godišnjicu rada, imali duvačku sekciju od pet članova (nešto kao B S. and T) i zakazali veliki koncert.

I tada nas je napustio Roman Mazej - pevač. Uplašio se svega ... uplašio se odgovornosti. Znao sam ceo repertoar i sam se ponudio da pevam za tu priliku.

I tako, malo po malo zanemario sam gitaru, što mi je žao, i postao pevač.

Sada, posle toliko godina, ponovo sve češće sviram što me raduje jer znam da sam u osnovi samo gitarista koji peva ...

Kao gitarista ja sam mnogo toga propustio. Izgubio sam dosta sigurnosti u prstima i ne mogu da izvedem sve ono što imam u glavi ...

P. POPOVIĆ: Posle "Mladih leva" skoro dve godine nije te bilo. Pojavio se se u onoj čudesnoj postavi grupe "Generals". Šta se u međuvremenu dešavalo?

J. BONČINA: Na jednom koncertu čuo sam "Generalse" koji su tada radili u okviru trija. Članovi su bili: Pop (Asanović - orgulje), Čarli (Novak - bas) i Braco (Doblekar - bubnjevi). Tada sam prvi put čuo jednu posve drugu muziku. Oni su iz inostranstva, gde su provodili skoro sve vreme, doneli nov zvuk. 

Recimo, ja sam tada prvi put čuo kako stvarno zvuče "Hemond" orgulje ... prvi put sam čuo jedan takav trio, neke sasvim nove ritmove ... Oni su me zaludeli. 

Ali, možda se ja njima nikada ne bih priključio da nisam shvatio da sa "Levima" nema budućnosti... I u tom izazovu ja sam otišao sa njima. 

Tamo u inostranstvu osetio sam jaku želju da se što pre vratimo. Osećao sam nostalgiju ali osetio sam prvi put u životu da mi kao "bend" imamo snagu ... Želeo sam da to pokažemo u našoj zemlji. 

Tako smo u leto 1971. godine došli. Osim nas četvorice, članovi su bili i dvojica Italijana ... Svirali smo po moru. Naišli smo na divan prijem ali sve je bio kratak san ... Ujesen iste godine raspali smo se ...




Slovenački super sastav


P. POPOVIĆ: Onda je "proradilo" "Srce". Sve na slovo "S": slovenački super sastav.

J. BONČINA: Da... (smeh) ... ali ja ne volim taj izraz "super sastav''. Bolje: "društvo starih mačora". Meni je ta grupa bila vrlo važna u životu. U njoj sam se oslobodio svih unutrašnjih tegoba i dilema. To je bio moj prvi LIČNI eksperiment: komponovanje, pevanje, grupa. 

Dugo sam u glavi pre toga imao ideju o jednom takvom sastavu. Pravi ljudi za tu grupu su se okupili i ostvarili smo muziku koja je za to vreme ipak bila čudna, avangardna... Izdali smo singl "Gvendolina" ("Zlatna obala") za koji mislim da je idealna slika onoga što smo tada hteli ... 

Znaš, voleo bih da mi ponovo u životu padne takva ideja, za takvu muziku ...


P. POPOVIĆ: "Gvendolina" je svakako klasična ploča domaće rok muzike. Ipak ostaje utisak da je "Srce" brzo stradalo od infarkta.

J. BONČINA: Tako je moralo biti. Čarli, Mario i Pavle su otišli u vojsku. Ostali smo Braco i ja ... Posle vojske Čarli se vratio a drugi su otišli na razne strane.

P. POPOVIĆ: Između "Srca" i "Septembera" bila je jedna dvogodišnja pauza. Za to vreme nastupao si kao član "Jugoslovenske pop selekcije"... Šta si radio između tih retkih nastupa?

J. BONČINA: To je bio moj najteži period. Vreme mojih sukoba i preispitivanja! U svetu se situacija promenila. Širu pažnju su zadobili Koria i Mahavišni. Mene je njihova muzika impresionirala ali sam je vrlo teško prihvatao. Ona mi u mnogome nije bila razumljiva ... 


Ali kada sam je vremenom objasnio, shvatio, onda sam tek došao u veliku dilemu: kako nešto u tom maniru raditi i ovde? 

Osetio sam strašnu želju da nešto slično radim ali nisam imao sastav. Zatim bila je velika dilema: ima li sve to smisla u našim uslovima? Ko će to prihvatiti? Kažem: bio sam u raznim dilemama ... 

U tim danima često sam bio na ivici odluke da se priključim nekom klasičnom rok sastavu ili da pokušam nešto vrlo samostalno ... Sve vreme sam se pojavljivao kao član "Selekcije" što me je radovalo: znači da sam nekome ipak bio potreban.

P. POPOVIĆ: "Jugoslovenska pop selekcija" je bila veliko priznanje. Kako si ti gledao na taj ceo poduhvat?

J. BONČINA: "Selekciju" nikada nisam prihvatao kao laskanje ili zadovoljavanje nekog EGA ... Za mene je to bio poziv prijatelja. Pazi, tu nije bila samo draž u muzici. Više čari imala je sama ideja.



Pre toga sve se razbijalo u jugoslovenskoj muzici. Ovde se stapalo: svi okupljeni na istoj bini, zaneseni divnom idejom ...

P. POPOVIĆ: I onda nastade "September". Čini mi se da je to normalan tok stvari za jednu grupu ljudi koja se dugo znala ...

J. BONČINA: Da, sve je nekako teklo normalno. Nije bilo neke presije ni forsiranja sa raznih strana. Osećao sam da se nešto ovako mora iz svega izroditi i da ćemo svirati muziku koju sada sviramo.

Moram da kažem i to da iskreno mislim da ovo nije konačan izgled grupe "September".

Nedostaju nam još dva-tri muzičara da bi to bila prava stvar. Mi smo sada jedan veliki magnet koji privlači, da tako kažem. Na kraju ćemo se svi ipak okupiti. Osećam to ... i znam.

P. POPOVIĆ: Sve se češće priča da su dva poznata muzičara (da ne spominjem imena) praktično već članovi grupe "September"?

J. BONČINA: (smeh) Mi sve više o tome razmišljamo a o tome sve više razmišljaju i oni (smeh) ... Šta znam: to bi bio zaključak jedne epohe muzičara koji su u nekom vremenu na razne načine stvarali, radili, nešto dali i nešto predstavljali ... Znači ovo je naš zaključak ...

P. POPOVIĆ: Misliš; na kraju satisfakcija?

J. BONČINA: Znaš, za vreme BOOM-a smejao sam se iza bine. Posle toliko godina, posle svega u jednom momentu skupili smo se mi - uvek razbacani - sa idejom: haj'mo ponovo da sviramo! Ponovo zajedno! ... 

Onda sam se malo zamislio: prošlo je deset godina. Svako je radio na svome. Retko kada da je bilo para. Uvek su nas mučili ko zna kakvi sve problemi. Na kraju, iza neke bine opet mi; okupila nas muzika i stari gresi ... 

I znaš: mi smo još uvek tu a mladi se pojave, naprave posao ... 

Nisam ljubomoran ali niko se nije našalio da prizna da smo im mi omogućili te uslove, očistili i utabali teren ... 

Veruj, mi smo jedna bogata generacija. Srećni smo na svoj način, okupili smo se ponovo! Posle toliko godina.

P. POPOVIĆ: Vratimo se grupi "September". Nešto mi je tu nejasno; šest dobrih muzičara a samo si ti kompozitor. Zašto?

J. BONČINA: Ja se zalažem za ideju da u "Septemberu" bude viša autora. Ali, kada smo se okupljali neko je morao da sve pokrene, gurne. U tom momentu sam jedino ja imao spremne pesme. One su nastale u poslednjih dve-tri godine i kada smo se našli one su bile početak. To je to! 

Da, u pravu si kada kažeš da je nedovoljan jedan kompozitor. Tada je muzika malo preopterećena jednom ličnošću. Zbog raznolikosti neophodni su i drugi autori.




"Zadnja avantura" je tek nagoveštaj prvih avantura


P. POPOVIĆ: Pa, kada će ostali početi...?

J. BONČINA: Ispričaću ti nešto; prvi put mi se desilo da u momentu snimanja prvog albuma ja već na licu mesta imam ideje za materijal za drugi album. Moram da priznam da smo ušli u studio sa planom da radimo jednu čudnu muziku a da ni sami nismo znali ni bili svesni šta će na kraju ispasti. 

Onda su počele naše ideje da se kristalizuju. Počeli smo da razmišljamo ... 

Vidiš: Pero Ugrin, koji je veliki muzičar, tek je sada u radu oko našeg albuma napisao prvi aranžman u životu ("Ostavi trag").


Hoću da kažem; svi smo podstaknuti, zaintrigirani a to je odlično. Mislim, opet, da su kod nas važni aranžmani a ne čisto kompozicije a tu ništa još nismo uradili. 

Vrednost našeg sastava je upravo u tome što još ništa nismo rekli a osetili smo strašnu mogućnost da kroz ovu muziku puno kažemo ... 

Pero je trubač. Braco isto duvač, a oni to još u "Septemberu" nisu ni nagovestili. U stvari Pera se nije iskazao ni kao violinista ni Pop kao orguljaš... 

Znači: "Zadnja avantura" je tek nagoveštaj prvih avantura ... 

Kada smo se okupili bili smo pomalo skeptici: bili smo sa svih strana, teško je održati mnogočlanu grupu ... Međutim, "vreme nesigurnosti" je brzo prošlo ...

P. POPOVIĆ: Ipak vi mora da imate puno problema.

J. BONČINA: Pa, kako se uzme i zavisi na šta se misli ...  Medu nama nema problema jer se mi kao ljudi dobro poznajemo i razumemo. Kod nas je sve vrlo normalno. Nisu neophodne neke velike priče. Nas drži prijateljstvo ...

Jedino što me pomalo brine jeste podatak da sam uvek bio član grupe koja je bila ispred svoga vremena. Recimo, siguran sam da bih danas u slučaju da još postoji "Srce" bio u jednom jako popularnom i uspešnom sastavu. 

Ali, uvek sam išao drugim putevima. Nikada nisam nešto radio iz koristi ili zbog nagovora već i zato što sam sledio svoje osećaje. Mislim da se to i sada oseća.

P. POPOVIĆ: Zanima me koliko si ti srećan u grupi "September"?

J. BONČINA: U poslednje vreme često razmišljam o sreći ... Ja, ja sam srećan što je "September" u meni probudio nove volje. Sada bih da ponovo sviram gitaru ... Srećan sam što sam u ovoj grupi rasterećen razmišljanja o tome kako treba da sam odeven i šta da radim na sceni.

Uvek sam imao neke predrasude ali sada sam prvi put srećan. Sve mi je jedno, važno je samo da sam deo te ekipe. Ekipe divnih muzičara i saradnika.

P. POPOVIĆ: Po meni ti si čovek sa najboljim držanjem na bini medu svim domaćim rokerima. Da li si to vežbao? Izvini što te baš tako pitam.

J. BONČINA: (smeh) Čuo sam da ima pevača koji vežbaju koreografiju ili pred ogledalom traže najbolje poze ... O tome nikada nisam razmišljao. Kada mi neko tako kaže ja se onda pitam: kako - pa ja sam pomalo glomazan za scenu?

Teško da tu ima elegancije. Mislim, ja sve što radim, radim jer to tako osećam. Ja sam uvek u ritmu ...

Ako bih nešto razmišljao, planirao ... mislim da bi bilo problema. Na sceni sve zaboravim, opijen sam. To ti je kao neki orgazam ... 

Kada se sve završi ja sam lak, raspoložen, srećan ... jer to je ono što ja volim.


Okrenut umetnosti, svakoj vrsti


P. POPOVIĆ: Šta misliš o sebi kao pevaču?

J. BONČINA: Iskreno sebe ne smatram pevačem. Ja sam pre muzičar, kompozitor nego što sam pevač. Pevanje nikada nisam vežbao, tome se nikada nisam totalno posvetio ... Ja pevam onako kako osećam. Mislim da zato uvek imam dovoljno snage da se divim svim boljima od mene ...


P. POPOVIĆ: Osim što direktno učestvuješ u stvaranju muzike ti je i pratiš. Radiš kao novinar. Kako to usklađuješ?

J. BONČINA: To je strašno neugodna situacija jer svi od tebe očekuju neku vrstu reklame. Onda je neugodno što ja nisam onaj pravi novinar koji bi vesto manipulisao rečima ...



Pokušao sam sve da rešim na jedan diplomatski način: pišem uglavnom o stranoj muzici. Komentare uopšte ne pišem ...

Ponekad bih voleo da komentarišem stvari, recimo našu muziku - ali kao učesnik svega mislim da nemam prava.

P. POPOVIĆ: Šta te okupira izvan muzike?

J. BONČINA: Ja sam uopšte okrenut umetnosti, svakoj vrsti. Konkretno, osim slikarstva sve me više okupira pozorište. Učestvovao sam u jednoj predstavi. Znaš, mene fascinira tok nastajanja nekog dela ... od početka do samog kraja. 

Volim da gledam kako se ideja oblikuje u konkretan rezultat ... Srećan sam ako tome na neki način i sam mogu doprineti.

P. POPOVIĆ: Može li se govoriti o nekim tvojim uzorima?

J. BONČINA: Znaš, meni nekako ime nije važno ... Važno je delo! Ono ostaje. Ubeđenja sam da i neko sasvim anoniman svojim delom može u meni probuditi neke osećaje i uticati na moj rad ... 

Inače, u mnogome sam ostao "klinac". 

Recimo ja i sada sa puno oduševljenja gledam nekog glumca ili sportistu kao kada sam bio dečak. Velikanima se uvek divim i oni su u mojim očima isto što su bili i onda kada ovako sve nisam gledao ...

P. POPOVIĆ: Interesuje me koje su tvoje ambicije u muzici?

J. BONČINA: Ja sam samo jedan tragač. Sledim svoje srce i osećaje. Ali, mogu ti reći; nikada nisam osećao toliko snage kao sada. Toliko nepoznatog i toliko izazova još me više tera na rad ...

Međutim, treba još nešto da kažem: više ne bih mogao da počnem od početka. "September" je moja poslednja avantura ... Jer ovo je ono što ja želim. Tu su i pravi ljudi za jedan ozbiljan rad ... Ova grupa - to su sve moje ambicije u muzici.

P. POPOVIĆ: Šta misliš da li je ovo dobra postava, dovoljno dobra da bi mogla da ostvari sve tvoje ambicije.

J. BONČINA: "September" je velika grupa. Za još veće stvari nama je potreban Dado Topić i jedan od trojice naših velikih gitarista. Onda bi to bilo ono pravo. Svetski sastav! Tada bismo imali zvuk velikog orkestra u kome bi imali smisla pravi aranžmani ...

Nisam ti rekao; kada sam bio mali užasavao sam se violine, a to mi je danas vodeći instrument... Da, smatram da je potrebno da Dado bude sa nama: zbog nas, zbog njega i zbog muzike ...

P. POPOVIĆ: Na kraju još samo nešto: koja je tvoja najdraža pesma?

J. BONČINA: Postoje tri pesme koje izdvajam: "Gvendolina", "Majko zemljo" i "Ostavi trag". "Gvendolina" mi je draga jer je to moja prva pesma koja je ispala baš onako kako sam je zamislio.

"Ostavi trag" mi je draga zbog ideje i zato što sam je radio zajedno sa Dadom. Znaš, on uvek ima prave reči za svaku situaciju. Mislim da se kao tandem dobro dopunjujemo.

"Majko zemljo" je moja prva pesma na srpskohrvatskom jeziku. Mislim da u njoj ima dosta snage što je i divno... jer to je moj dug prema mojoj zemlji.

Razgovarao: Petar Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jul 1976.)








DADO TOPIĆ: O novom LP-ju "Neosedlani", Smaku, Čoliću, supergrupi Bate Kovača






Do sada je tu uglavnom bila ljubav prema onom što me veseli, što mi je drago. Sad malo drukčije gledam na stvar. Osim toga, nisam ja kriv što se posljednjih godina čuda dešavaju sa muzikom. Ljudi postaju miljarderi. Onda se pojavi neki crv u meni, krivo mi je, javlja se nekakva zavist. Za kog boga se ja ponašam kao neka ovca, a i meni treba auto i za benzin, trebaju i mom sinu hlače. Sad će u školu
Pisati nekakav uvod za intervju sa Dadom Topićem gotovo i da nije potrebno. Svi znamo ko je on i šta je do sada radio. Jedino je poslednji period njegovog delovanja ostao enigma za onaj deo javnosti koji se interesuje za jugorock. Pojavljivao se tu i tamo, svirao sa ljudima za koje nikada nismo mogli ni pretpostaviti da će se naći u njegovom društvu i zabrinjavao potpunim odsustvom sistema i koncentracije u svom radu.

U vreme kada je razgovor vođen Dado je privodio kraju snimanje svog najnovijeg opusa dvostrukog albuma "Neosedlani".

Gotovo trogodišnje ćutanje je ostavilo traga i izgleda da je Dado bio oran za razgovor.

Od svih intervjua koje sam do sada napravio ovaj ima najduže monologe i najmanje postavljenih pitanja.

Pošto još uvek nisu razjašnjene mnoge stvari oko raspada grupe Time, očajničkog pokušaja Bate Kovača sa jugosupergrupom, Mame CoCo, Zdravka Čolića i još nešto uz put počeli smo o tome:



Kako je propala jugoslovenska supergrupa KK


- Teško je sada sve to povezati i posle tog razlaza grupe Time toliko se stvari desilo da se sve može interpretirati na više načina. Ja ću se pokušati sjetiti pravih stvari i pronaći suštinu iza svih tih razloga...

Mi smo jedno pet-šest godina, od postanka pa do raspada, životarili u jednom svijetu umjetno stvorenom oko nas, koji nije izgledao baš ružičast.

Inače, mislim da je situacija bila ista za sve grupe u to vrijeme.

Radili smo muziku koja je bila prihvaćena, ali nije bila komercijalna. Nismo zarađivali dovoljno i, možda nije lijepo što to kažem, u tome treba tražiti motive i uzroke nezadovoljstva. Znači, financijski smo loše stajali. Posao nam je vodio jedan čovjek koji je veliki stručnjak, ali ni on nije imao sreće, Miha.

Takođe, Time nije imao sreće da se u njemu ustale određeni ljudi. Nakon što smo ga osnovali otišao je Mario, pa je otišao Ratko, pa je otišao Vedran u Armiju i onda ja u Armiju, tako da je Time samo povremeno bio prava grupa, a inače je bio strašno rastrgan.

I tako, nekako pred, kraj, 1977. godine, Ratko, Čarli i ja htjeli smo se pridružiti Korneliju Kovaču u onoj njegovoj želji da osnuje neki supersastav. U početku smo shvatili, a tako smo se i dogovorili, da to bude skupina dobrih ljudi koji bi se kvalitetno bavili onim što Kovač hoće da radi, a da i svi koji mogu učestvuju u autorskom radu.

Sve to što bismo učinili ne bismo pokušavali plasirati ovdje, računali smo na jedan tip i stil muzike koji bi mogli i vani plasirati. 

Međutim, kada je sve to bilo dogovoreno, Kovač je organizirao neka snimanja u Beogradu i mi smo se skupili. 

Zahtjevi Kovača su bili malo preveliki za naše mogućnosti. 

Za mene je donekle bilo u redu, ali trebalo je da Ratko ostavi posao sa velikim orkestrom u Ljubljani i da se preseli ovdje ili da povremeno dolazi. A Kovač je nudio rad u studiju i povremena snimanja i ništa konkretno. 

I sada, mi smo bili u prvom momentu za to, ali da to u prvo vrijeme bude jedan čisto probni posao, da pokušamo nešto da napravimo i ako to ne uspije da se stvar odvija onako kako je to i prije bilo.

Međutim, Kovač je svemu tome dao veliki publicitet, stvar je procurila u štampu i ja sam rekao, dobro, on je veliki čova i veliki kompozitor i mi smo vjerovali u tu stvar. Ja sam napravio tu oproštajnu turneju sa Timeom.

Inače, nisam ja bio prvi koji je rekao: "Ćao, ja idem".

Mi smo se ionako skupljali povremeno, svirali i odlazili i tako dalje. Ja nisam htio da to bude oproštajna turneja, ali je Mihaljek na tome insistirao da bi se skupilo što više novca. Međutim, prije nego što je istekla ta turneja, Kornelije je objavio informaciju da ja dolazim kod njega i dao je sliku u novine.

I sad su svi mislili da mene nema u Timeu, da sam ja u Beogradu i tako je i ta turneja propala. Nastala je masovna zabuna sa grupom Time. Na kraju, Rale nije pristao da dolazi u Beograd ni povremeno, ni Čarli, i tako se stvar postepeno razvodnila i ništa od nje nije ispalo.

Za to je kriv najviše Kovač, jer nije sve to trebalo davati u javnost, jer mi nismo bili grupa koja bi prvenstveno nešto ovdje pokušavala plasirati.

I tako, stvar je propala.


Zašto sam glumio Čoli iza leđa...


- Sad na red dolazi Mama CoCo, zar ne?

- Još ne. Onda mi je opet ostala grupa Time. A njima je dobro došlo da se ja opet vratim, ne zato što su se veselili mom povratku, nego još jednoj mogućnosti da idu svirati i zaraditi novce. Ništa nismo snimali novo, mada sam ja želio da radimo materijale koje sam sad završio, ali nisam uspio izgurati tu svoju namjeru. 

Onda se Peco uhvatio stalnog radnog mjesta u Radio-Zagrebu, Vedran se zaposlio kao studio muzičar u "Jadran-filmu" i njihove ambicije su doživjele plafon, recimo, i sada mi je bilo glupo da ja forsiram neku svoju ljubav prema nečemu kada oni nikada nisu ni živjeli za tu stvar, znaš. 

Bili su periodično orijentirani prema Timeu, zato što im je to obezbjeđivalo ... nikada se nije puno zarađivalo, ali su imali nešto kao reputaciju.

Onda sam ja iznenada došao u Beograd zbog nekih svojih planova i priključio sam se Mami CoCo da bih mogao preživjeti. Dali su mi dobru lovu da pjevam sa njima i pošto mi se niko drugi nije obratio to mi je bilo kao neko hvatanje za slamku.

- Znači li to da nisi imao ideju da isteraš neke svoje stvari sa Mamom CoCo?

- Ma, ni govora. Ma ne ... Ja sam nešto bulaznio o tome, ali je to bilo po nekoj inerciji još ja nisam gotov, još ja nekog vraga mogu, ali to je bilo samo dva minuta. I onda se na to nadovezao Čolić sa svojom turnejom (na kojoj je Dado bio neka vrsta najavljivača i pratećeg pevača - op. Y.) i ja sam to prihvatio iz istog razloga, da skupim lovu. I skupio sam i sad tu lovu trošim na ono što radim.

- Bilo je tada dosta zlobe i podsmeha na tvoj račun ...

- To sa Čolićem je bila blamaža i budalaština. Znaš ono, što ti glumiš Čoli iza leđa ... ovo ili ono... znaš kako je to bilo. Šta mi treba takva budalaština ... i onda sam ja počeo razmišljati, pokrenut razmišljanjem tih ljudi da sam, ipak, i ja nešto u ovoj muzici...

U stvari, nikada se nisam stavljao u te pozicije, određeno mjesto, status i tako.

Bio sam uvjek individualno orijentiran, što nije valjalo.

Mene je to u početku uveseljavalo, ali kasnije nije, jer sam iznevjerio neke ljude koji su mislili da sam ja nešto i vjerovali u mene.

I nakon tog sa Čolićem rekao sam da nemam nikakve grupe, nema nikakvih koncerata i da idem raditi nešto svoje.

- Nisi ni hteo pokušavati sa Mamom CoCo ono što radiš sada?

- Ne. Pokušavao sam snimiti jednu pjesmu iz ovih materijala, čisto da čujem ima li to taj zvuk koji zamišljam. Međutim, nismo bili u studiju duže od sat i po, jer nisu mogli odsvirati to! Onda sam vidio da je vrag odnio šalu, da to mogu samo Divjak i Novak ... mislim, mogu to i drugi, ali uz strahovito mnogo truda i vremena. 

Moraju baš pravi. 

I tako došli su Rale i Čarli, Krsta Nikolić (Chriss Nicholls), Joza i ja.

- Sad na red dolazi Smak...

- To sa Smakom? Da, kad su snimili "Crnu damu" ... ne, ovu drugu ploču za "Bellaphon" sreo sam Smakovce u PGP-u i rekli su mi da je Točak otišao. Dobro, rekao sam, dajte da čujem šta ste to snimili.

Kod mene smo to preslušali i ima jedna pjesma, ne znam da li je sa prve ili druge strane, na kojoj oni fino sviraju, basista i bubnjar, pa sam rekao da je to stil sviranja i interpretacije kakav meni sad treba.

Ajmo, da pokušamo neke moje pjesme probati. 

Onda sam otišao kod njih u Kragujevac i tamo u Domu omladine u toku jednog ili dva popodneva smo probali neke teme, da vidim mogu li oni to svirati ili ne.

I onda je jednog dana došao Točak ... čitao sam onaj njegov intervju u "Džuboksu" ... pozdravili smo se i ja sam se osjećao kao uljez koji ulazi u tuđu rupu i otima nekom nešto najsvetije. 

I on se tako ponašao, kao da mu ja uzimam ljude, a ja sam hteo da mi oni samo to odsviraju na albumu.

I onda su počeli neki razgovori kao ... sad smo sjajan bend.

Ja sam rekao OK, ja sam širok dasa. Meni svako paše, aj' da pravimo bend, boli me dupe. Međutim, onda je Točak rekao da on ide u Ameriku. Zatim sam ga uhvatio i puno smo razgovarali.

Ja sam ga vratio Smaku. 

Da ga nisam uvjerio on bi i dan danas bulaznio neke svoje trancedentalne ... meditacije i ostalo. I tako, to sa Smakom je prošlo!


U nama na Balkanu...


- Snimio si i ovaj singl sa njima?

- Pa, zvali su me da čujem taj singl što su pravili, ovaj Balkan. Rekao sam im da je to dobra stvar, ali da je bolje da bude vokalna nego instrumentalna, pošto ta tema malo dosadi kada je samo instrumentalna. Točak je rekao: "U redu".

Onda sam ja otišao kući sa kasetom, izmislio vokalnu temu i otpjevao je Marini Tucaković. Ona je uradila tekst i ja sam sutra to morao otpjevati Borisu da bi on čuo kako treba otpjevati.

Kad sam to uradio oni, su rekli da je to strašno dobro i da bi ja to trebalo da pjevam na ploči.

Rekao sam im da ne prave gluposti, ali smo se poslije dogovorili da napravimo kompromis, pa da Boris i ja to uradimo zajedno. Ja sam tu samo gost!

- Od "Života u čizmama sa visokom petom" nisi ništa autorski uradio. Zar nisi osećao potrebu da pokažeš da si živ, da se dokažeš? Makar iz sujete. Nije prijatno biti proglašen bivšim čovekom. 

- Znaš šta, možda bi se neko na mom mjestu ponašao drugačije, možda bi mu to ostavilo traga na duši i srcu. Ja sam uvijek nekako lično bio orijentiran prema tome što radim, sa nekim svojim razlozima. 

Zato me ono što se zbiva sa strane nije naročito doticalo da bi ostavilo traga na meni. 

Nisam osjećao neko zaostajanje, da ja stojim a da vrijeme prolazi. Nikada se nisam osjećao da sam u nekoj trci, nekom takmičenju.

Što se tiče prodaje, tog materijalnog efekta, to me do ovog albuma nije zanimalo. Mislim da to dolazi sa godinama. Tek sad počinjem iz pravog ugla gledati na ovaj posao. Čovjek se opredjeli za neke konkretne stvari i za to mu treba novac. 

Do sada je tu uglavnom bila ljubav prema onom što me veseli, što mi je drago.

Sad malo drukčije gledam na stvar. Osim toga, nisam ja kriv što se posljednjih godina čuda dešavaju sa muzikom. Ljudi postaju miljarderi. Onda se pojavi neki crv u meni, krivo mi je, javlja se nekakva zavist.

Za kog boga se ja ponašam kao neka ovca, a i meni treba auto i za benzin, trebaju i mom sinu hlače. Sad će u školu ... 

To su stvari o kojim moram počet razmišljati.

Mada, još uvijek ne trošim dovoljno mozga o tome kako steći što više para. Više razmišljam da napravim stvar koje se poslije ne moram stiditi.

- Posle te pauze izlaziš sa duplim albumom. Nije li to nekakvo iskupljenje, opravdanje. Želja da pokažeš da još možeš da radiš ozbiljne stvari. Dupli album, bar u našim uslovima, ima posebnu težinu?

- Nema to veza sa iskupljenjem i opravdavanjem. Nikada nisam bio nešto što bi bilo mjerilo za nekoga, neko bez koga se ne može. Da sam ja toliko bitan rekao bih:

"Jao, dvije godine me nije bilo. Oprostite". 

Što se tiče onoga što je album dupli, jedino vidim težinu, neku vrijednost zato što takav materijal ne može da stane na jedan album. Nije on dupli zato što mene nije dugo bilo. Pokušao sam u "Životu u čizmama sa visokom petom" nešto reći... 

Nešto reći? 

Danas je vrlo teško nešto pametno i krupno reći. On je bio samo jedan pokušaj i jedan uvod u neka moja šira razmišljanja. 

Dugo sam tražio temu i konačno sam se sada opredijelio i stvarno bi jedna ploča bila previše uska. Tu je srž onog što sam htio. Naravno, pitanje je jesam li uspio, ali čućemo šta će narod reći.



Konceptualni album


- Čim insistiraš na tome da treba nešto reći, znači da se radi o nekakvom konceptualnom albumu. U čemu se sastoji taj koncept? (Ovo pitanje je otvorilo temu o kojoj Dado trenutno, valjda, najradije priča. Odgovor se pretvorio u dugačak monolog u kome je ispričan sadržaj njegovog narednog, dvostrukog albuma.)

- Ne znam da li se danas tako razmišlja, ali nedavno ... bio sam tome i svjedok ... vladalo je mišljenje kod jednog dijela mladih, bar u krugu u kome sam se ja kretao, da ovo što mi imamo.... hlače, cipele, automobili, piće, štampa, filmovi nije tako dobro kao ono u inostranstvu. 

I takvi su odlazili van, neki samo da kupe krpice šminkerskog odijela, a neki su i ostajali da bi na istom tom mjestu postigli nešto i vratili se u domovinu da pokažu da mogu tamo da se naprave čuda. 

Jedan od tih je i ovaj moj dasa. 

On je ovdje izrastao u nekakvog polučovjeka od, recimo, devetnaest godina. 

Odlazi u inostranstvo sa nekom umišljenom vizijom šta ga vani čeka. Ne sumnja ni u što, jer ovo što imamo nije dovoljno dobro za njega. 

Ne zaslužuje njegov talenat da se ovdje razvija i raste. I on odlazi van. U prvoj pjesmi Let 305 on u avionu razmišlja šta će sve biti. 







Sve sam te tekstove pisao kao scenario za neki film. 

Sve sam te slike gledao i strahovito sam se uživljavao, lično. 

On razmišlja da će na sve moguće načine pokoriti Zapad i da će biti glavni dasa. 

Onda dolazi tamo i zatiče ga atmosfera pred koncert Rolling Stonesa, u Minhenu. Taj svijet muzike i ti Rolling Stonesi su samo dio onog svijeta u kome će on nastojati da se nametne i da postane veliki. 

On tu vidi jedan novi svijet - bogatstvo, raj, ludilo ... popularnost i on, normalno, nahrani sebe određenim informacijama i saznanjima, ali se pojavi i izvjesna sumnjica. 

Ali, njega to ne pokoleba i on odlazi da se na neki način infiltrira u to društvo.

Onda ode kod neke Marije Dirisamer i oni ga prime na stan.

Poslije se pokazuje sa kojim motivima. Znaš, njen muž je star, biznismen i nastoji da očuva svoj status u društvu.

Taj moj junak se zaljubi u nju, ali ga ona iskorištava samo za seks. Onda ga daje dalje na uslugu svojim prijateljicama i onda se on tako malo prostituira.

- Jugo-"ponoćni kauboj"?

- Da, da! Dobija svoj apartman, druži se sa poznatim ljudima. Ali, tu i tamo mu se pojavi neki crv koji ga grize. Sve više se uključuje u džet-set, kao žigolo. Tamo osvoji neku rock-damu, rock-mamu iz šoubiznisa.

Uključi se u taj posao, to je ono što je sa "Rolling Stonesima" bilo najavljeno.

Sada živi stvarno na visokoj nozi, ali konstantno osjeća prisustvo saznanja da sve to što ima nije postignuto njegovim nekim trudom, da se sve desilo zbog nekih drugih stvari.

To još uvijek nije ništa njegovo, mada on to sve koristi i biva korišćen.

Zatim se kocka i dobije milion dolara. To je prvo što je, makar samo srećom, stekao, ali drugog dana sve na isti način gubi.

Onda počinje njegova tragedija, razna čuda.

Gubi se u tom svijetu, svi su ga napustili.

I tek tada počinje shvatati neke stvari... o sebi, o tom svijetu ... prvi puta realno. Sa pozicije čovjeka koji je prošao kroz sve spektre takvog života.



E, moj Jovane...

Zatim slijedi svita iz četiri stavka - Grijeh, Spoznaja, Kajanje i Svitanje. To je pjesma koja traje 13 minuta i izvodimo je samo Krsto i ja. On je svirao klavijature, a ja bas i gitaru. Nema naglašenog ritma, jedno čisto atmosfersko slikanje.






U toj kompoziciji on shvata šta je sve radio i počinje šire gledati na svijet oko sebe.

Shvata da zemlja i kraj iz kojeg je, predstavljaju jedinu stvar iz koje može da crpi snagu da bi ostvario ono što smatra pravim i doličnim jednog čovjeka. 

Tada on postaje čovjek, naš čovjek.

Do tada je bio samo kopija nekog tuđeg shvatanja društva, mentaliteta, civilizacije ...

Sad se konačno priklanja onome odakle potiče.

Počinje iz početka, od nule. Od smetlišta. Budi se i prvi put postaje stvarno srećan zato što je svojim rukama obezbijedio nešto od čega može da živi.

Na kraju je sretan i samo živi za momenat kada će se vratiti tamo gdje su "jablani visoki do neba, rascvjetana polja i konji neosedlani". 

Tu na kraju umiksavamo neobuzdani trk konja po polju, rzanje.

To dočarava jednu finu lirsku, idiličnu atmosferu kao kontrast urbanizaciji i betonu.

Nakon te pjesme sad pada odluka da se vrati i on živi za taj momenat.

Međutim, susreće neku Radmilu, vidi njenu sliku u porno-šopu. I sad on toj Radmili želi u kratkim crtama reć' i ispričati joj svoja iskustva.

On tačno zna dokle ona može da ode i on želi nju da spase iz tog, ali ne insistira, već iznosi neka svoja iskustva i naprosto joj kaže da se okane toga i da ide kući.

Poslije Radmile dolazi pjesma Jovane moj. Ta pjesma je isto ključna tačka.

U tom Jovanu njega više nema.

Sada govori jedan drugi dasa koji ga poznaje iz vremena kad je radio, stvarao lovu. Šest i po godina. I sada taj dasa iznosi podatke šta je bilo sa njim dalje.

Počinje ovako:

"Nema tog čovjeka kom suze ne kanu, kad čuli smo šta te snađe u Njemačkoj na autobanu." 

To je sve što bi trebalo da pokaže šta se na kraju desilo sa njim. Poginuo, šta znam ...






I onda se iznose neki detalji o njemu. Tek sada saznajemo da je sa sela, da je kupio traktor, da je digao dva kredita, kupio "Grundiga" u boji, razumiješ, da je već poduzeo neke mjere da se ponovo vrati u zemlju. 

Tu se pojavljuju i momenti koji ga šire vezuju sa ostalima, daju stvar malo pluralistički.

Sad više nije on sam bitan, nego se taj njegov slučaj širi na jedan veći broj ljudi koji su u sličnoj situaciji. 

I na kraju se to sve širi na sve Slavene u tuđini sa onim "Hej, hej Slaveni".

- To bi trebalo da predstavlja kulminaciju?

- Da. Ta pjesma strahovito široko obuhvata cijelu stvar. Do tog momenta je Jovan bio centralna ličnost i priča se o crticama iz njegovog života. Hej, hej Slaveni stavljaju akcenat na rodoljublje, status ljudi u inostranstvu, socijalne momente u kojim su se našli...

- Na kraju sve ispade kao neka rock opera?

- Pa čuj, mene gnjave ljudi da mi to stavimo na film. Bez dijaloga, muzika bi bila u stvari background, a tekst nešto kao scenario. Slika prati tekst i muziku, a kad nema teksta i muzike, kad se preliva iz radnje u radnju čuje se glas, razmišljanje.

- Kako stoji stvar sa tom idejom?

- Mogao bih to da izvedem. Ne bih glumio zato što sam sve to duboko proživio. Kad kod kuće pjevam Hej, hej Slaveni pođu mi suze.

Žena mi priča da se manem te pjesme i da nađem nešto drugo.



Ne dajem naravoučenije, niti to želim

- Sudeći po ovom što si ispričao čini mi se da nećeš proći bez kritika da je taj koncept suviše romantičarski i iskonstruisan. Da su tekstovi moralistički...

- Nisu mnogo. Onaj ko bi htio da da neki realan sud o svemu tome morao bi malo ozbiljnije da se angažira da bi prodro u cijelu stvar, ali s tim da i mene posluša.

Inače su moje stvari osuđivali, a da nisu bili upućeni.

Možda ima i tih momenata koje si pomenuo, ali ja nisam izmišljao fabule i stvarao neke okvire u koje bih ugrađivao neke svoje stavove, nekakvu patetiku. Išao sam čisto na realne stvari.

Nisam htio biti nametljiv ni u kojoj stvari, samo pripovjedam šta se zbiva.

Ne dajem naravoučenije, niti to želim. Ta problematika je kod nas široko poznata.

I ja sam bio vani, znam kako to izgleda.

Sjećam se da mi je dolazio konobar sa tacnom u ruci i prigovarao da je muzika preglasna i slično.

Govorio mi je to sa određenim izrazom na licu tako da mi je u dušu dolazilo da ga uhvatim i izgrizem zubima. 

Ali, šta možeš. Radiš za lovu. Proživio sam tamo ružne trenutke i mogu samo da zamislim koliko ružniji mogu biti.

- Radovi o našim ljudima u inostranstvu su trenutno prilično moderna stvar. Snimaju se filmovi, pišu knjige, TV drame ...

- Nisam ovo napravio po nekoj inerciji zbivanja, ništa ja to ne pratim. Stvar je počela da se uokviruje dok sam pisao tekstove.

"Hej, hej Slaveni" mi je bila treća pjesma po redu i tek onda sam shvatio konture i okvir u kome bi se moglo štošta reći sa tom pjesmom kao zaključkom.

- Kako si uopšte došao na ideju da radiš taj koncept.

- Pjesma "Hej, hej Slaveni" me je navela. Nisam na početku imao nešto ovakvo u glavi. Osjetio sam, međutim, da je ta pjesma zadnja riječ nečega. Onda sam prema tome razvio situaciju, fabulu o tom čovi.

Ne bih to vezivao za gastarbajtere.

On je pošao van sa drugim željama, nije on imao tipičan gastarbajtertski motiv! Nije on otišao vani da radi, da zaradi nešto više nego što može ovdje. Otišao je zato što nije priznavao ono što ovdje ima, šta ovdje može da uradi i šta može da ima.

- Da li je to u stvari neka aluzija na posao kojim se baviš i na ljude koje srećeš u njemu i slično?

- Do osnovnih postavki došao sam kroz to. Kroz one naše ljude koji se tuku da uspiju u inostranstvu po svaku cijenu, da tamo snime nekakvu ploču, šta ja znam.

Pa i ono što snimaju i miksaju vani pošto, kao, to kod nas ne mogu da urade.

Sve to zavisi od toga da li si uspio da izabereš pravu stvar kojom ćeš se baviti u životu.

Čak i oni koji su to uspjeli, nađu se ponekad u dilemama.

Evo, ja mislim za sebe da nisam pogriješio. A bilo je momenata kada sam htio da sebi okrenem leđa i toj mojoj muzici, također.

Ponekad sam mislio da je sve to laž.

Da je to samo jedno priviđenje koje samo ja vidim i uzgajam, dok me drugi ljudi vide sasvim drugačije.

Išao sam na fakultete.

Pokušavao sam pravo, vanjsku trgovinu, elektrotehniku ... a sve je to bilo van mojih najintimnijih želja.

Ipak, mislim da nisam pogriješio!

Eto, to bi bilo ono što je Dado ispričao o sebi i najnovijoj etapi u svom radu. Razgovor je trajao mnogo duže i na traci su ostala zabeležena još neka njegova razmišljanja. Međutim, priča o njegovom novom albumu pojela je prostor još nekim zanimljivim stvarima. Ostaje nam samo da vidimo kakav će utisak ostaviti priča o Jovanu kada se upoznamo sa njenim otiskom na vinilu.

Razgovarao: Branko Vukojević, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1979.)






Da li je Dadin LP "Neosedlani" šund? Kako radi famozna komisija za oporezivanje ploča?




Borbа protiv kičа u zаbаvnoj, а nаročito u nаrodnoj muzici, gde gа je mnogo više, morа dа postoji. Onа se, koliko nаm je poznаto, u većini diskogrаfskih kućа i sprovodi. Tаmo gde je nemа, odgovorni društveni i politički rаdnici morаju je uspostаviti, jer šund se proizvodi dа bi se zаrаdile pаre, а nа štetu društvenog morаlа

Jednа longplej pločа, kojа sаdа leži u podrumu fаbrike pločа PGP RTB, а koštа rаdne ljude 180 stаrih milionа, povod dа se rаzmisli o ostacimа prevаziđenog ponаšаnjа u kulturi.


*****


U sklаdištu beogrаdske fаbrike pločа PGP RTB već više od mesec dаnа leži devet hiljаdа primerаkа novog аlbumа Dаde Topićа "Neosedlаni", ploče kojа je do publike došlа putem rаdijа i televizije, o kojoj su već i muzički kritičаri izrekli pohvаle, аli koju, nа žаlost, niko od diskofilа još ne može dа kupi, jer se čekа nа odluku fаmozne komisije zа oporezivаnje pločа, kojа trebа dа izrekne svoj sud dа li je tа pločа šund ili nije, ili je moždа - nešto treće.


Mesec dаnа je proteklo, а komisijа svoje mišljenje nije donelа, što u slučаju аlbumа "Neosedlаni" direktno pogаđа аutore ploče i njene proizvođаče, rаdnike PGP RTB. 

Bilo je potrebno nekoliko meseci zа pripremu ove dvostruke, dugo očekivаne longplej ploče, mesec dаnа zа njeno snimаnje u studiju (što zаjedno koštа oko 45 milionа stаrih dinаrа), dostа znojа zа štаmpаnje prvog tirаža od devet hiljаdа primerаkа (što tаkođe koštа silne milione), dа bi ceo tаj trud, umesto pred publiku, dospeo u podrume fаbrike pločа, čekаjući dа o njemu svoj sud kаže grupа ovlаšćenih stručnjаkа, tаčnije petoricа člаnovа Komisije zа oporezivаnje grаmofonskih pločа Sekretаrijаtа zа kulturu SR Srbije.


Šund najskuplji u Makedoniji


U jednom od prethodnih brojevа nаšeg listа već smo pisаli o nekim аpsurdimа u nаčinu nа koji se oporezuju ploče kod nаs - porez nа šund plаćа publikа, а proizvođаčimа ništа ne smetа dа gа u velikim količinаmа plаsirаju nа tržište, jer disko-đubre se u poslovnim bilаnsimа isto tretirа kаo i nаjkvаlitetnije ploče.

Zato se nа tаj nemаli problem ovom prilikom ne bismo vrаćаli.

Uostаlom, i bez njegа nelogičnosti u nаčinu oporezivаnjа i borbe protiv šundа u diskogrаfskoj izdаvаčkoj delаtnosti imа dovoljno.

Nа primer, dovoljno je dа jednа republičkа komisijа oporezuje neku ploču, pа da njenu odluku počnu dа primenjuju i u drugim republikаmа.

U tom slučаju zа istu ploču u Srbiji tаj porez iznosi 23 odsto od njene vrednosti, а u Mаkedoniji gotovo sto odsto. 

Što se tiče prihodа koji se nа tаj nаčin ostvаruju, а koji su svojevremeno nаmenjeni zа unаpređenje iste izdаvаčke delаtnosti, jedino je sigurno dа oni tome ne služe.

Bаr tаko tvrde izdаvаči pločа, koji su štаmpаli neke edicije govornih pločа ili ozbiljne muzike, unаpred rаčunаjući nа gubitke, jer, nа žаlost, reč je o robi kojа nije kurentnа nа disko-tržištu.

Nije nаm željа dа se nа ovim strаnicаmа zаuzimаmo zа Dаdu Topićа i njegov аlbum "Neosedlаni".

Uzgred ćemo sаmo pomenuti dа je reč o jednoj sаsvim dobroj rok-ploči, kojа doduše imа i nekih slаbosti, аli je muzički i tekstuаlno dovoljno jаsnа, pа se ocenа o njoj može doneti već posle nekoliko sаti slušаnjа.

Zаšto je ondа ovlаšćenim stručnjаcimа bilo potrebno toliko vremenа dа donesu svoj sud (do zаključenjа nаšeg listа oni gа još nisu imаli) i zbog čegа to morаju dа trpe proizvođаči ploče - rаdnici PGP RTB - već je drugo pitаnje. 

Tаčno je dа je u toku sezonа godišnjih odmorа, dа člаnovi komisije moždа nisu mogli dа se okupe, mаdа ih je sаmo petoricа, аli dа li zbog togа sme dа trpi celа jednа fаbrikа pločа? 

Dа i ne govorimo o činjenici dа se člаnovi pomenute komisije pomаlo elitistički odnose premа svojim dužnostimа, dа sа visine nаjčešće gledаju nа ono što procenjuju, pа nа istoj visini ostаju i u odnosu nа one koji to što oni procenjuju stvаrаju i proizvode ...

- Ne vidim rаzlogа dа se zbog tog аlbumа diže tolikа hаlаbukа - kаže člаn Komisije zа oporezivаnje pločа Vojа Mаrković. - Stvаr je u procesu i dok tаj proces trаje mi smo se dogovorili dа ne dаjemo nikаkve izjаve zа štаmpu. 

Prаvo Sekretаrijаtа zа kulturu je dа svoju odluku donese u roku od mesec dаnа i on to prаvo koristi. 

Doduše, nаšа komisijа imа svoje mišljenje o аlbumu "Neosedlаni", аli vаm gа jа ne mogu reći, jer bih time prejudicirаo stvаr, pošto nаše mišljenje može, а ne morа dа prihvаti Sekretаrijаt, što se već dogаđаlo. 

Jer, nаše mišljenje je sаmo predlog Sekretаrijаtu, а on može dа gа prihvаti, odbije, ili donese svoje sopstveno ...


A programski savet?

Evo još jedne nelogičnosti u rаdu Komisije zа oporezivаnje pločа, jer, nа određeni nаčin, onа može svoje odluke dа donosi - tаjno.

Nаime, dа li neku ploču trebа oporezovаti ili ne odlučuje Sekretаrijаt zа kulturu.

Ono što je odlučilа Komisijа može i nikаdа dа se ne sаznа

Dа i ne govorimo o tome dа pomenutа petoricа člаnovа Komisije nikаdа nisu jаvno objаvili kriterijume po kojimа određuju je li nešto šund ili nije.

Ruku nа srce, voleli bismo dа vidimo nekog kome je odmаh jаsno gde su grаnice između dobrog i lošeg u zаbаvi - jer, zаbаvnа i nаrodnа muzikа su pre svegа zаbаvа, pа tek ondа umetnost - nаročito dаnаs, kаdа su stručnjаci u stаnju dа pronаđu šund-trenutke čаk i u delimа nаjslаvnijih klаsikа ozbiljne muzike ...

Dа li je ondа dozvoljeno dа se ovаko postupа s milionimа koje je stvorio udruženi rаd, jer PGP posluje kаo i svаkа drugа rаdnа orgаnizаcijа.

Borbа protiv kičа u zаbаvnoj, а nаročito u nаrodnoj muzici, gde gа je mnogo više, morа dа postoji.

Onа se, koliko nаm je poznаto, u većini diskogrаfskih kućа i sprovodi.

Tаmo gde je nemа, odgovorni društveni i politički rаdnici morаju je uspostаviti, jer šund se proizvodi dа bi se zаrаdile pаre, а nа štetu društvenog morаlа

Komisijа zа oporezivаnje pločа, ovаkvа kаkvа je, u toj zаrаdi nikome ne stаje nа put, jer se oporezovаne ploče ponekаd još bolje prodаju, pа je u tom smislu i - nepotrebnа.

U konkretnom slučаju аlbumа "Neosedlаni", pozitivno mišljenje o muzici i tekstu Dаde Topićа već su izrekli člаnovi progrаmskog sаvetа PGP RTB (između ostаlih doktor muzikologije i stručni sаrаdnik Akаdemije nаukа Drаgutin Gostuški, poznаti kompozitori Enriko Josif i Srđаn Bаrić) kаo i člаnovi progrаmskog kolegijumа koji sаčinjаvаju urednici ove produkcije pločа...

Jedino su oni - osim sudа - u stаnju dа zаistа stаnu nа put šundu. 

Zаr se njimа ne može verovаti? 

Dа li su to ljudi koji bi sebi dozvolili luksuz dа se pozitivno izrаze o nečemu što je umetnički i kulturno bezvredno? 

Ne liči li sve to nа neku vrstu "nаtpevаvаnjа" između stručnjаkа i mudrаcа koji se trude dа pokаžu ko više znа i ko imа istаnčаniji ukus ... 

Dа li je Komisijа sаmo još jedаn izrаz poznаte sklonosti nаših kulturnih rаdnikа dа jedni drugimа "kroje kаpu" ? ...

- Od Komisije zа oporezivаnje pločа nismo dobili zvаnično mišljenje, izuzev obаveštenjа dа je odlukа o аlbumu "Neosedlаni" u toku - kаže direktor propаgаnde PGP RTB Nikolа Nešković. - Žаo nаm je što je tаko višemesečni rаd nizа ljudi zаustаvljen, što nаm ploče stoje nа sklаdištu, što zаuzimаju koristаn prostor i predstаvljаju sаmo zаleđenа sredstvа.

Pitаnje je kаdа će ovа pločа doći pred publiku; ukoliko mišljenje Komisije bude negаtivno, moždа nikаdа ...

- Ne bih mogаo tаčno dа vаm kаžem štа se dogаđа, jer sаm bio nа godišnjem odmoru, pа sаm od rаdа Komisije bio odvojen mesec dаnа - kаže nаm člаn Komisije zа oporezivаnje pločа Vаrtkes Bаronijаn. - Album "Neosedlаni" sаm čuo, muzički je sаsvim dobаr, pа ne verujem dа je muzikа rаzlog tolikom odlаgаnju. 

Uostаlom, dа nešto nije jаsno u vezi sа muzikom, sаm bih morаo dа budem konsultovаn od strаne ostаlih člаnovа, pošto su mojа specijаlnost u Komisiji zаbаvnа i džez muzikа. 

Tаčno je dа svi člаnovi Komisije morаju dа učestvuju u donošenju odlukа, аli je verovаtno dа je u sezoni godišnjih odmorа došlo do iznimke u tom principu rаdа.



Naknada za izgubljeno vreme


Od Bаronijаnа smo pokušаli dа sаznаmo ono što nа drugim strаnаmа nismo uspeli: ko i nа koji nаčin birа i postаvljа člаnove Komisije zа oporezivаnje pločа.

- Verujte, to ne bih znаo dа vаm kаžem - sleže rаmenimа muzički stručnjаk. - Mislim dа nаs imenuje Republički sekretаrijаt zа kulturu u smislu zаkonа o oporezivаnju. Kаdа su mene birаli bаš me je interesovаlo ko me i zаšto oostаvljа nа to mesto, аli, nа žаlost, do dаnаs to nisаm sаznаo.

Jedino znаm dа mi se tаj posаo bаš nije milio, dа nisаm pristаlicа forumskog rešаvаnjа sličnih problemа, dа i ne govorim o tome dа člаnovi Komisije rаde gotovo besplаtno, primаjući sаmo nаknаdu zа izgubljeno vreme.

U Sekretаrijаtu zа kulturu SR Srbije pokušаli smo dа dobijemo odgovor koji nije mogаo dа nаm pruži Bаronijаn.

Rečeno nаm je dа, pošto je republički sekretаr zа kulturu nа godišnjem odmoru, istu informаciju može dа nаm pruži jedino njegov zаmenik, drugаricа Micić.

Nа žаlost, pomenutа drugаricа bilа je suviše zаuzetа, pа i pored svih nаstojаnjа sа njom nismo uspeli dа stupimo u kontаkt.

Tаko nаm je ostаlo jedino dа prihvаtimo nekа nezvаničnа objаšnjenjа premа kojimа je Komisijа zа oporezivаnje pločа nekа vrstа sаvetodаvnog telа, grupа stručnih konsultаnаtа, kojа svojim rаdom pomаže ljudimа u Sekretаrijаtu dа donesu odluku o tome štа nа pločаmа trebа oporezovаti, а štа ne.

Kаkvo mesto tаkvа komisijа imа u dаnаšnjem delegаtskom sistemu, ko delegirа njene člаnove, kome oni zа svoj rаd odgovаrаju i sа kim se o njemu konsultuju zа nаs je, nа žаlost, ostаlo tаjnа.

Ne trebа zаborаviti dа su komisije zа ocenjivаnje vrednosti onogа što se izdаje obrаzovаne u pokušаju dа oe stаne nа put opštem bujаnju šundа u štаmpi, izdаvаčkoj delаtnosti i muzici, pre više godinа. 

U međuvremenu, sаmouprаvni i delegаtski sistem su se rаzvili, pа svаki izdаvаč dаnаs imа kompetentni sаvet, izаbrаn po delegаtskom principu, čiji su člаnovi dužni dа zаstupаju interese i želje bаze iz koje su delegirаni, а imаju dostа širokа ovlаšćenjа. 

Štа će nаm ondа neke elitne komisije čiji je rаd više tаjаn nego jаvаn, koje se, eto, odnose neodgovorno premа tuđim milionimа

I dа li je dаnаs posаo ministаrstvа dа štiti društvo od loših uticаjа tаko što će neko delo oporezovаti, nа rаčun potrošаčа, dа bi se posle ono slobodno prodаvаlo, nа zаdovoljstvo republičkih sekretаrijаtа zа finаnsije, kojimа je prаktično u interesu dа šundа bude više, jer je ondа i više pаrа u budžetu ...

Zbog svegа togа čini nаm se dа Komisijа zа oporezivаnje pločа, kаo i slične koje brinu o drugim oblаstimа izdаvаčne delаtnosti, u dаnаšnjem trenutku predstаvljаju suvu grаnu koju trebа odseći ...

Napisao: Dаnilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, avgust 1979.)